Бранич

„Б Р А Н И Ч"

давац није свемоћан и да је он приморан поштовати устав као и извесне дефинитивне тековине културе и прогреса" 1 ) Као што се види наша критика горње аргументације, дакле нг и онога што хоће да се докаже — гројака је. Најпре ми тврдимо: солуција ла има празнина не води последици да има и вандруштвених односа. Затим, закључак да има односа „вандржавних" не стоји у опреци са појмом суверености. И најзад: појам суверености није више апсолутни појам. — Ако се већ хоће да тврди да не постоје празнине у закону, онда нам оправданија изгледа аргументација Бергбома, по коме онога тренутка кад законодавац остави извесне односе делокругу ужих заједница а несумњив је факат да он то чини — ми излазимо из домена права. Из чега би даље следовало да у закону нема празнина, јер су то питања која се не тичу права. Ово нам гледиште изгледа оправданије стога што се код њега не улази у мотиве таквог законодавчевог рада. Сасвим би било могуће да је то последица немоки законодавца да друкчије уради. Уместо јачине и снаге, имали би смо толеранцију и слабост. Непостојање празнина дало би се објаснити не свемоћи законодавца, већ напротив, његовом немоћи да све животне односе увуче у круг права. Међутим — ми сада улазимо и у критику саме {етае ргоћапсП (онога што хоће да се докаже), — и ако се може бранити став Бергбома у горњој хипотези, ипак се тим не може побити истина коју садржи горњи, цитирани аргуменат нашег уваженог професора г. Спасојевића. Законодавац је човек који располаже само релативним сретствима сазнања као и други човек. Он није Бог који све зна и све види. Ограничен на чулна сазнања он је несавршен као што је несавршена и наша људска природа. И ■баш услед тога не може се порећи да има односа које је законодавац превидео, а који ће се зацело јавити пред судом и суд их мора решити. Да ли се, сад, овде може применити гледиште Бергбома, да су ови односи изван круга права, или рационалистичке теорије да су ови односи обухваћени општом нормом. Што се тиче ове теорије за сад да приметимо да са чисто логичког гледишта нама изгледа да дедукција неће бити увек могућа. Међу превиђеним односима може бити таквих, који ће се моћи супсумирати под општу норму. То стоји. Али биће их, зацело, и таквих где то неће бити могуће. Довољно је само напоменути познату контроверзу око раскида уговора. Да ли је један сауговорач овлашћен неизвршити уговор, ако то други не учини или пак, он мора своју обавезу испунити, па тек потом тражити накнаду штете? Под који би се општи проиис овај случај могао подвести? — Овај пример илуструје нам и недостатке Бергбомове теорије: уговори су, сумње нема нешто што није ваи права. Тим пре што законодавац није оставио ужим социалним заједницама на решење. Јер како би било могуће да законодавац нпр. регулише одустаницу и друге мање важне појединости уговора, а да оно, што је најбитније код њега — његово извршење —

4 ) У истом смислу Ђ. Тасић: У. у. пр. и др. науке. Нарочито М. Владисављевић: Суверенос - и међународно право, Архив свеска јули—август 1935 год. Диги: Преображаји јавног права; Луј ле Фир: Међународно јавно право.