Бранич

62

„БРАНИЧ'

конодавца, а како је од свих тих сила најбитнија сила морал, право је условљено моралом, управо оно је, или треба да буде, израз морала. То је, ако смо добро разумели, мисао г. К1рег{-а, али то није и његова последња мисао. Книга г Шрег1-а је већ позната не само у Француској него и у другим земљама. Отуда би можда било непотребно да се задржавамо на појединим случајевима које он третира у својој књизи. Дубоко познавање ствари, прегледност јуриспруденције, а нарочито магистралност излагања, учинили су да је ова књига постала не само нужна него и неопходна за правника. У осталом три издања за кратко време и награда францускога Института, најбољи су доказ тога. Њен је утицај био нарочито велики у редовима младих доктора који су презентирали своје тезе факултету на коме је г. Шрег! професор. И баш због тог великог утицаја и значаја, мислимо да треба да се задржимо на основној жонцепцији г. КЈрег1-а, јер она данас представља концепцију једне школе, концепцију коју би, можда, требало ако не корегирати а оно ублажити. Ипак, ради боље илустрације доцније излаганих идеја, да се задржимо на неколико конкретних случајева које г. КЈрег* третира у својој књизи. Правна обавеза дате речи оснива се на моралу. „Поштовање уговора је један од првих принципа морала. Моралисте су увек тврдили да је нужно одржати дату реч. Било да је у питању међународни уговор, било да је у питању уговор између појединаца, не може се никако допустити да несавестан уговорач сматра акт, којим су засноване његове обавезе, само као парчехартије. Морал нам налаже да не сматрамо уговор као једну друштвену појаву из које би судија имао да изводи ове или оне последице, уговор који би био обавезан само у толико у колико он одговара поверењу које се у њега полагало, већ да му осигурамо неприкосновени карактер који проистиче из обавезе дате речи, дужности коју савест намеће дужнику и законског права повериоца који је веровао обећању". Г. КЈрег! иде и даље. То није морал једног доба, једног друштва, једне генерације. То је један одређени морал, општи, утврђени, вечити, то је хришћански морал. Судови имају за дужност да обезбеде опстанак овога правила (т. ј. поштовања дате речи), које је хришћански морал, у току векова, наметнуо друштву. Они су, чак, обавезни да га бране". Чак шта више, то је једини морал који је досада наметао обавезу поштовања дате речи, „Пошто је хришћански морал триумфовао у свету, немогуће је да он није дубоко модифицирао облигационо право, које су већ Римљани били довели до врло високог савршенства. Без сумње да је се правна техника користила методом и језиком који су Римљани били установили; без сумње да су исто тако римски правници већ имали идеју о правди, коју су позајмили од Грка и која је, у многим тачкама, наговештавала хришћанску доктрину. Само не треба никако, макар да је форма иста, заборавити на основну разлику која постоји између њиховог и нашег морала. Они нису знали за обавезну снагу дате речи..." — Ово се објашњење, међутим, тешко може да прими. Најпре, друштва много старија од хриш-