Бранич

128

„Б Р А Н И Ч"

требна сума за исплату вишка царине, те је услед тога плаћањем лежарине причињена штета. У чл. 5 Уговора закљученог између тужилачке фирме и Државе, који је у оригиналу приложен уз записник реб. бр. 7 од 12-Х-1934 и који се по § 97 зак.. о држ. рачуноводству сматра за јавну исправу § 388 грпп. стоји, да ће предузимач сносити све државне таксе и дажбине које су на дан лицитације важиле, а; по § 97 од. 111 зак. о држ. рач. набављач сноси све државне дажбине по постојећим законима који на дан закључења лицитације и погодбе важе. У уговору и § 97 зак. о држ. рач. нигде се не каже да је уговорач дужан сносити само онолико државне дажбине колике су у тренутку закључења уговора оне биле, већ. се каже само то, да уговорач неће бити дужан сносити нове дажбине које у моменту уговора нису постојале, на пример неку нову врсту пореза; дакле, како је царина на каблове постојала у тренутку склапања уговора, а како ни у уговору ни у чл. 97 зак. о држ. рачуноводству није предвиђено да ће уговорач сносити само онолико дажбина колике субиле у моменту уговарања, да је тужилац био дужан и те веће царине да плати. То пак, што би тужилац накнадно повећање царине платио, може му послужити само као повод, да у см. чл. 84 од IV зак. о држ. рач. тражи да се уговор измени у толико, што би ту плаћену већу царину држава њему повратила. Али, по од. IV § 84 зак. о држ. рач. Генерална дирекција државних жељезница донеће своје мишљење о измени уговора, пошто претходно саслуша нарочити Саветодавни одбор о томе, да ли је измена уговора оправдана нарочито имајући у виду и спекулативан карактер дотичног уговора који сам по себи доноси са собом и известан ризик за уговорача* и њено тј. Генералне дирекције мишљење не мора се слагати са мишљењем Саветодавног одбора — чл. 84 од VI. зак. о држ. рач. Из изнетог јасно излази да измена уговорз само зависи од воље дотичне државне власти (Генералне дррекције), и да према томе, измена уговора, па ни захтев тужилачке фирме, да јој не допусти царињење по минималној тарифи, односно стави на расположење сума ради плаћања вишка царине, који је захтев у ствари захтев за измену уговора, није никакво право лиферантово. Но кад би се чак и узело, да је тужилачка фмрма имала право да јој се лиферовани материјал царини по минииалној тарифи, ипак ничим није утврђено нити је којим законом прописано а ни уговором о лиферовању каблова^ предвиђено, да је Генерална дирекција обавезна ставити тужиоцу потребну суму новаца на расположење ради плаћања повишене царине, нити да је Држава односно Генерална дирекција, била дужна да у неком року донесе одлуку по том тражењу тужиочевом. Што, дакле, тражено решење у питању није донето у неком: тобожем року који и не постоји не може бити услов тужиоцу, да од Државе тражи накнаду штете, јер кад рок не постоји, нити обавеза Државе на давање предујма за царину не може Држава бити у задоцњењу са доношењем тог решења,.. те према томе не може до ње бити кривице за евентуалну штету због које је тужилац тужи. Позивање тужиоца на један случај, где му је за једну другу )шферацију за поштанско-телеграфско одељење стављена потребна сума за плаћање повишене царине, без утицаја је на пресуђење овога спора са напред наведених разло г а, као и с обзиром на то, што се ради о другом уговору. Због свега изнетог одбијен је тужилац од тужбеног тражења као недоказаног у основу. Најзад, и под претпоставком да је Држава била обавезна да тужиоцу ставвна расположење потребну суму за плаћање повишене царине и под претпоставком да је недоношењем потребне одлуке о том давању новца на време, мада за то није нигде предвиђен ни уговорен никакав рок, од стране Генералне дирекције, тужилац претрпео евентуалну штету, био је дужан по § 78 Закона о чиновницима да тужи чиновнике који су својим пропуштањем тужиоцу причинили штету, да би могао заснивати своје право на накнаду штете и према држави". По призиву тужилачке стране, а по одржаној усменој призивној расправи Београдски апелациони суд донео је међупресуду, којом уважава призив тужилачке стране, а међупресуду окружног суда преиначује и изриче: да тужилац у основу има права на накнаду штете по овом спору са следећим образложењемг „Упуштајући се у оцену призивних разлога Београдски апелациони суд је нашао: Да не може усвојити нахођење првог суда, да самим фактом, што је у времену између закључења уговора и лиферовања робе промењена царинска стопа лиферант није претрпео никакву штету а и ако је претрпео, да је то његов трговачки ризик. По нахођењу призивног суда чл. 97 зак. о држав. рачун. и чл. 5 уговора