Бранич

СУДСКА ПРАКСА

127

даљих извиђања, упутити на парницу масу пок. А-а, и када ова као тужилац изцејствује пресуду, којом ће се утврдити да је она власник спорне некретнине, тада ће се извршити исправка у земљишним књигама у њену корист, и на темељу тог исправљеног стања донети решење о наслеђу. Да би се тужиља маса осигурала од евентуалног преноса, који би извршио В, она ће при подигнућу спора исти забележити у земљишне књиге, и онда сваки пренос моћи ће се извршити само под теретом те забележбе. Истина је да књижно стање не одговара увек правом стању ствари што особито вреди за крајеве, где се књиге тек оснивају, али је исто тако игтина да на неспорних дела судији не лежи дужност, што више он нема ни права да цени неправилност земљишних књига него да их, у погледу доказа за право власништва мора сматрати светињом над светињама и свакога онога, који им оспори вредност, упутити на спор. То он мора учинити макар био убеђен да је коначна победа у конкретном случају онога који је на спор упућен, јер и ако ће овај да победи, то може. постићи једино као тужилац иред иарничним судом.

СУДСК4ПРАКСА Цржава је дужт накнадити шшешу која произлази из уговора о лиферацији, услед иовишења цар. шарифе. Тужилац И. П. закључио је са Генералном дирекцијом држ. жељезница уго-вор за испоруку разних каблова.—За време подношења понуде на дан 2-ХП932 важила је царина по тариф. броју 669/1. Каблови су имали да стигну из Немач>ке најдаље до 16-У 1933, када је истицао рок испоруке. Међутим, кад су кабло ®и били на путу дне 6 марта 1933 дошдо једо раскида трг. уговора са Немачком и разуме се до примене максималне царинске тарифе. Због неуговорног стања •са Немачком тражила је царинарница наплату максималне тарифе, која је дванајест пута већа од минималне. — Тужилац није платио ову царину већ се обратио претсгавком Генералној дирекцији, а после жалбом Министру саобраћаја, да би сни издејствовали од Министра финансија одобрење, да се увезени каблови могу царинити по минималној тарифи. На опетоване ургенције тужиоца, донела је Ген. дирекција решење од 17-У1И 1933, да му се стави на расположење сума од дин. "291.742 за плаћање вишка царине, а затим и решење од 8-1Х 33, да му се пролужује рок испоруке без плаћања казне задоцњења. Међутим док је тужилац чекао на ова решења ступио је 1-УШ 33 на снату нови трговински уговор са Немачком и тиме аутоматски примена минималне адр. тарифе, тако да је тужилац већ 8-УШ 33 оцаринио каблове и предао главном стоваришту Мин. саобраћаја. За време ове ургенције робаје морала да буде превезена из Земуна у Београд и смештена у царинске транзитне магазине, што је свакако скопчано са трошковима око лежарине. Превозом робе из Земуна у Београд, па смештајем у царински транзитни магазин Француско српске банке и коначно накнадним поновним преввзом у Земун, настали су за тужиоца трошкови које не би имао, да је решење Ген. дирекције о плаћању вишка царине донешено на време. На основу овог чињеничног стања тужилац предлаже тужбом, да му Дирекција држ. жељезница, накнади њеномкривњом насталу штету. Окружни суд за град Београд није улазио у оцену питања саме висине штете, већ је донео само међупресуду, којом се одбија тужилац од тражења као неумесног и недоказаног у основу. А ову пресуду овако образлаже: ,'Гужилац свој тужбени захтев оснива на накнади штете учињене му од стране државе, на тај начин, што Генерална дирекција државних жељезница није одмах донела одлуку по његовом тражењу да му се стави на расположење по-