Бранич

126

„Б Р А Н И Ч"

,који неспорни суд уопште неби смео да познаје. Ваздан доказа пружају обе противничке стране и те доказе неспорни суд узима у оцену тако, да се добија утисак да се човек налази пред парничним судом. Али главне незгоде настају тек пред парничним судом што ће се најбоље уочити на следећем примеру: оставитељ А остави законског наследника Б; у њихову масу буде уписана некретнина X на коју В по земљишним књигама полаже право тврдећи да је он власник. После дугог и сасвим сувишног извиђања суд установи да су А и Б савесни држаоци некретнине, па на основу тога књижног власника В упути на спор, да тим путем утврди власништво на спорним парцелама у своју корист. Долази до прве немогуће ситуације: В, који је по позитивним прописима нашега материјалног права признат власник диже тужбу са захтевом — да му се призна право власништва. Парнични суд буде стављен у положај да поред било каквог резултата доказног поступка мора усвојити тужбени захтев обзиром на извод из земљишних књига, који му као доказ нуди тужилац. Сви докази које пружа тужена маса пред парничним судом неће јој помоћи; пресуда ће морати утврдити власништво В-а, макар оно било голо тј. лишено свих права која из њега проистичу. На ниједан начин спор неће моћи имати за резултат пресуду, којом би се маси признало право власништва, јер тужбени захтев уопште може се или сасвим или делимично усвојити или пак одбити, а никако се спор не може свршити тим, да се туженој страни досуди нешто што она није ни тражила (§ 501 грађ. лар. пост.). У овом пак случају тужбени захтев неће се моћи ни одбити, јер он тражи да се тужиоцу призна власништво, макар оно било и голо, а то му се обзиром на стање у земљишним књигама мора признати. Из тога видимо да суд проглашујући савесног држаоца јачим у праву од књижног власника њега и несвесно ставља у гори положај, јер он пред парничним судом, у улози туженика, ни.када неће моћи успети да се прогласи власником спорне некретнине. Може се десити случај да В уопште и не поведе спор. По протеку времена суд ће донети решење о наслеђу, којим ће за наследника целог имања А-ова огласити Б-а. Међутим земљишнокњижни уред, ако неће да погази позитивне прописе закона о земљишним књигама, неби смео на основу таквог решења укњижити као власника Б-а на спорној некретнини, јер и ако је он оглашен за наследника А-ова, оно ничим још није доказано да је А у моменту своје смрти био власник спорне некретнине. Друга немогућа ситуација у овом примеру. Може се десити и то да В не подигне спор него у остав.љеном му времену пренесе право власништва над спорном некретнином на треће лице. Никакво решење неће помоћи тада законском наследнику Б-у да одузме садањем књижном власнику спорну некретнину, јер ју је овај савесно, ослањајући се на земљишне књиге, од ранијег власника добио. У горе наведеном примеру требало је дакле, без икакових