Бранич

КЊИЖНИ ВЛЛСНИК итд.

125»

ни законик у § 34 изрично је нагласио акцесорност саучешћа„. То се нарочито види из става I. и II. пом. законскога прописа, а нарочито се види и из тога, што законодавац у помемутом законском пропису каже; „ко другога умишљено наведе или потстрекне, да учини нривично дело казниће се као да га је сам учинио". Дакле, кажњава се саучесник за туђе а не за своје кривично дело (види о томе наше цитирано дело отсек II. глава II.а. 5 и Према томе овде је непотребно доказивати да је наш кривични законик усвојио идеју о акцесорности саучешћа, јер смо то> већ раније доказали у нашем цитираном делу.

Др. Милош Стјеаин, судијски приправник—Велико Градиште. КЊИЖНИ ВЛАСНИК У ПОЈАВЉЕНОМ СПОРНОМ ПИТАЊУ О ВЛАСНИШТВУ ИЕКРЕТНИНГ; ОБУХВАЋЕНЕ ОСТАВИНСКОМ МАСОМ НА ОСНОВУ § 292 гр_ ЗАКОНИКА И §§ 4 и 9 ЗАКОНА О ЗЕМЉИШНИМ КЊИГАМА УВЕК ЈЕ ЈАЧИ У ПРАВУ. Из неколико решења издатих поводом жалбе на решења неспорних дела судије изгледа да је Апелациони суд стао на становиште да при појављеном спорном питању о праву власништва: над некретнином, обухваћеном оставинском масом, неспорних дела судија не може лице, које се по земљишним књигама води као власник, на основу једине те чињенице прогласити јачим у праву и његовог противника, као слабијег, упутити на спор. Из истих. решења види се такође да је Апелациони суд књижном власништву претпоставио савесну државину. Међутим то становиште неисправно је прво стога што се њиме вређају материјални прописи грађанскога права, а друго с разлога што је цео поступак, који следује решењу о упуту на спор књижног власништва немогућ. Ако имамо на уму да је оставинској расправи и коначној одлуци о наслеђу главна сврха установити власника оставитељевих добара, а да су по § 292 грађ. законика и §§ 4 и 9 Закона о земљишним књигама, земљишне књиге потпун доказ о праву власништва све док то право неко трећи не обори, онда је најприродније да се решење о наслеђу базира искључиво на земљишним књигама. Сваки онај, који би током расправе пред неспорних дела судијом оспорио у конкретном случају вредност земљишних књига тврдећи да књижни власник у ствари нема основа да то буде, требао би то питање као претходно пречистити у спору, и тада би се имала донети коначна одлука о наслеђу опет на основу стања у земљишним књигама, али стања спором исправљена. Противна пракса води до немогућих ситуација и у току оставинске расправе, а још више у току расправе пред парничним судом. У току оставинске расправе настаје читав доказни поступак