Бранич

СУДСКА ПРЛКСА

135

неки правни посао, који је настао у једном другом јавно или приватно правном домену. Међутим у конкретном случају суд је пресудом констатовао да нема умишљаја потребног за примену § 218 к.з. па је ипак уништио уверење о државини АБр. 10553 и АБр. 10554 од 8 маја 1931 год. Тако суд није смео да поступи јер када је нашао да не постоји умишљај, онда је даље испитивање кривице престало, па суд није могао нити смео да се упушта у оцепу питања: да ли ипак постоји неки други степен кривице довољан за умишљај поменутих исправа и да исте уништава*. По § 576 граК иар. иост. сшранке, у иризивном иосшуику, могу своје захшеве и ириговоре осниваши само на оним чињеницама односно доказима, које су изнели иред ирвим судом. (Закључак 111 већа Касационог суда у Београду од 12 децембра 1936 год. Рев. 1525). У правној ствари Р. Ђ. противу П. В., због дуга, Срески суд у Ваљеву пресудом својом од 14 септембра 1934 год. П. 1291 /2 осудио је тужену страну на плаћање дуга, са разлога: „Суд је претходно ценио своју надлежност у смислу §§ 44 и 61 гр. п. п. и нашао је да је надлежан и стварно и месно за пресуђење овог спора, Прелазећи на главну ствар и ценећи доказни материјал по свом слободном уверењу у смислу § 389 гр. п, п. суд налази: Да овде посто!и уговор о зајму и како тужена није зајам вратпла ни на опомену тужиоца то се има на плаћање осудити § 21 грађ. зак. Сведок К. Т. под заклетвом је потврдила да је тужена пред сведоком у својој кући признала га дугује тужиоцу утужену суму а да је она одговорила да нема да му врати дуг но кад прода њиву, а осим тога потврдила је чињеницу да је тужена питала да ли је добила позив за рочиште и када је одговорила да јесте, да је тужена поново признала да тужиоцу дугује утужену суму и да је рекла да неће да врати зато што је тужилац газда и да би боље било да њој сведоку ту суму да. Сведок С. М. под заклетвом потврдио је да је по њему тужилац слао опомену туженој за плаћање дуга, али да је се тужена изговорила да тужиоцу не дугује ништа. Тужилац саслушан без заклетве а потом под заклетвом потврдио је да је тужиљи позајмио 2000 дин. који му је новац узела да одужи дуг О. М. да је више због дуга не гњави коју јој суму тужени дао код колибе Ј. В. из М. Да јој је после неколико дана дао накнадпо још 1000.— дин. који му је новац тражила на зајам да плати порез, прпрез и болнички трошак, прететављајући му датолику суму мора положити одмах, пошто је зели порезник дошао код општинског суда и тражио наплату иначе ће јој узети ствари у попис. Тужитељ је навео још и то да јој је дао и својих 10 дин. да за њега плати порез у општ. причевићској, шаљући уз то и писмо претседнику исте опш. назначујући му зашто шаље и суму од 10 дин., коју вели суму за њега нијехтела платити. Ову суму од 1000 дин. вели да јој је дао у њеној кући у селу М. Тужена на расправи порицала је дуг, а за своје порицање није навела никаквих доказа нити је чак своје тврђење учинила вероватним. Према свему овоме суд налази да је хокааана обавеза тужене као и то да дуг који је предмет овога спора није вратила па ју је зато и осудио на плаћање истог и свега осталог како је наведено у диспозитиву ове пресуде. По призиву тужене стране, Окружни суд у Ваљеву, пресудом својом од 31 маја 1935 год. преиначио је пресуду среског суда и тужилачку страну одбио од тражења, са разлога: „По изведеним доказима, саслушањем сведока и странака без заклетве призивни суд није могао доћи до уверења, да је истинито казивање сведока К. Т. о томе: да је пред њим у кући тужене П. тужена признала да дугује тужиоцу спорну суму и кад јој је тужилац овај дуг тражио, одговорила му је да нема и да ће му вратити кад прода њиву, јер је сведок К. код првог суда посведочила, да се тај разговор између тужиоца и тужене водио у кући тужене и пред њом, сведоком К. а код овога суда изјавила, да је она тада била у соби тужене, а тужилац и тужена о дугу разговарали испод прозора исте собе који је био отворен тако, да је она тај разговор могла чути Због таквог неслагања у казивању призивни суд с обзиром на поднето уверење општине причеЕићске да се сведок У грађанству сматра као лице које код судова и других власти неистинито сведочи, њену сведоџбу у погледу наведених чињеница одбио је. Исто тако и казивање тужиоца дато код првог суда под заклетвом и код