Бранич

ПОСТАВЉАЊЕ ПРОБЛЕМА итд. 167

у садањем стању права једно од најтежих питања сузбијање злоупотребе права. И пошто класа пролетера тежи да постане све многобројнија у свакој држави, то је она због своје ненационалности и беде јак фактор за зближење држава и народа. Све то изазива велике реперкусије у унутрашњем и међународном животу држава, и огромно доприноси, да се осећа све више потреба за социјалном правдом, која је највиша санкција права. Њу спровести у међународно-правним односима јесте најузвишенији идеал, који заслужује да му се у службу стави као засебна и специјална грана једно међународно-процесно право, које ипак није нешто ново у праву и животу. Ради се само о томе, да се то право организује на такав начин да буде више поштозано, и тако ће тек човечанство од њега имати жељене користи. Консидерацијама ове врсте нису далеко крупна питања, која <су занимала човечанство од векова, а то је: да ли је могуће у решавању међународних спорова да се зауздају страсти и сила ,на какав било начин, то јест: да ли је у опште могуће испоставити разлоге разума изнад страсти, разлоге права изнад оружане бруталне силе; да ли је могуће подврћи правном изравнању противположене интересе и права људи груписаних интернационално? Друкчије речено: да ли је могуће поставити и спровести принцип лравног расправљања међународних спорова? Управо: да ли се може освештати макакво успостављање таквих правних правила чисто процесне природе, која ће правила поштовати странке у правном спору, и која ће дати сталне и жељене гаранције: да ће се увек сваки правни спор у међународном праву решити на основици права, ,без бојазни од тога да је брутална сила увек крај крајева и иШта гаНо права, и да кантар међународне правде увек не мора превагнути на страну онога ко је јачи т. ј. да онај ко има више снаге може увек учинити да превагне „његово нраво"? Једном речју, да ли је могуће доказати и убедити организовано човечанство да међународно право у крајњој линији не зависи од добре воље јачега, и да право у насталим споровима не мора увек да претегне на страну јачега, него да нужно постоје извесне •правне норме, према којима се спор има расправити, ако се жели рационална и дефинитивна ликвидација спора? Овак® резонујући, а полазећи са једног песимистичког становишта долази се до закључка, који је изопачење праве идеје међународнога права са тврђењем: да на крају крајева сва ова маса правних принципа и теорије, које се називају међународним правом није ништа друго до једна рушљива, вештачка творевина, коју је изнашао људски дух. Несумњиво је да је човечанство поодавно сазнало за корист од заједничког и споразумног решавања не само својих правних спорова, већ и других спорова, па чак и проблема. Свест о томе је једна од најдрагоценијих тековина духа, она не може ни да пропадне ни да се збрише, већ напротив она се све више и више шири и изједначава свугде да би била примљена од све већег броја људи. Доказ за ово су небројени међународни спорови, који су расправљени на основици права, и из којих су се извукла