Бранич

166

,Б Р А Н И Ч'

њиво у вери да су насиља као средство којим се влада, и арбитрарност као начин на који се суди, осуђени на пропаст и у међународном праву, онако исто као што су већ одавно осуђени у унутрашњем праву. Прожети смо очевидношћу тога факта: да је у границама државе на крају крајева ипак општа правна свест (т.ј. иста правна свест у већине грађана) највиши закон и извор свег правног уређења и основа свих његових институција. Видимо на све стране и у пркос узалудног нокушаја негирања, да се та иста правна свест фактички манифестује као интернационална правна свест, која је такође извор нечег што је корисно, лепо и племенито у људском роду, што руководи и управља човечанство посматрано по групама, које се зову субјекти међународног права. Ова правна свест овако посматрана по групама била би највернија слика опште културе своје епохе кад би се могла констатовати у свима својим манифестацијама и у свем свом обиму, али њу је тако тешко и уочити данас, и она је тако променљива, јер ми живимо у веку, који је с једне стране пун старих традиција, приличним својим делом феудалних и гоубих, а с друге стране који је преплављен социјалним експериментима неодговорних личности и котерија, при чему изгледа врло лако владати, а врло тешко бити онај над којим се влада. Створени смо на планети, која је поделила људски род у расе и боје, које се као по некој фаталности групишу с времена на време у непријатељске таборе, а запали смо у атмосферу која мирише на барут и загушљиве гасове. Велики делови човечанства налазе се на копну још изривеном рововима и гранатама светског рата као неизлеченим ранама, где се међу суседима не заборавља и потајно одржава врховна национална догма друштвеног живота : да је сила испред и изнад права, да индивидуална права не значе ништа и да има народа позватих да воде свет и владају њиме. Просечан се човек при овоме ме може свесно осећати као део широке интернационалне заједнице, њоме покривен и заштићен, јер је или сувише цригњечен животом, или заслепљен мржњом међусобне класне борбе, или збуњен оним што се око њега дешава. Тако рећи још до јуче је звека оружја скоро целокупног људског рода заглушивала глас права кроз четири дуге године убитачног светског рата, чије продужење изгледају ови садањи ратови на разним деловима света. Међународна правда, и идеја међународног права, изгледало је да је се утопила у крви људској, — што је све било предмет туге и очајања узвишених духова. Наступило је тренутно помрачење права, које се је дотле с века на век чешће јављало, но само местимице, али које је сада обавило целу земљину куглу и сав људски род, уз то, да конфузија буде већа још се често обележава од некуд као прогрес сваки корак у будућност, и ако она са својим периодичним кризама доноси извесно све већу беду веллком делу човечанства, које се умножава, и које грезне у беспослицу и пролетаризацију услед злоупотребе или рђавог економског и политичког механизма. Смишљена интервенција и неинтервенција друштвених фактора у живот колективан или индивидуалан, ипак не успева да спречи да јазмеђу друштвеним класама буде све већи, из простога разлога: што је