Бранич

ПОСТАВЉАЊЕ ПРОБЛЕМА итд.

165

сваку правну установу, обухватајући овде и друштвену конституцију, схваћену као целину. Све ово резоновање важи у истој мери како за унутарње г тако и за међународно право, и нема правног разлога, који дозвољава да се међународно право потцењује, и са њим друкчије поступа, а затим, оно што је важније, јер нема разлога да се дозволи могућност да се код међународног права у међународним споровима може инспирисати сасвим другим разлозима изван оквира права, а не онако и на онај начин, који је већ усвојен и довољно опробан у унутрашњем праву, а који иде у прилог деобе једног комплетног права на материјално и формално. Кад се и у међународном праву ово неби усвојило, то би значило: дозволити да судија у међународном праву, није више орган за правилну примену права, већ само саставни део једног политичког механизма, који се у своме делању не мора увек придржавати правних принципа. Неби се могло исто тако дозволити ни то, да се судија у међународном праву сматра само као орган међународне администрације, јер би га то често стављало у службу политике. То би већ било дегенерисање идеје о једном међународном праву и симптом болесног стања у друштву, из кога није далеко да се тражи излаз нередовним начинима, који могу изазвати поремећаје, и то не мале, у агрегацији друштва. Јединство материјалног и формалног права проистиче из циља права, а циљ праву јесте човек, т. ј. друштвена заштита његове физичке личности и заштита његовог права. При овоме се несмеће с ума двојни положај човека у коме се он јавља у исто време: прво као оделита индивидуа т.ј. целина за себе, — а друго, као члан људске заједнице т.ј. део једне веће целине — државне целине, или део међународне заједнице што и чини да се норме које регулишу његове животне односе, деле на јавно-правне и приватно-правне. И овако посматран циљ права указује на јединство права (овде: јединство јавног права и приватног права). Правно оправдање егзистенције једног чисто процесног међународног права јесте врло просто, и оно лежи у констатацији: да као год што разноврсно материјална унутрашња права имају своје санкције, и, што је исто толико важно, свако право има своје признато формално право, које му гарантује не само примену и начин заштите него и егзистенцију, исто тако и међународно право, да би било ефикасно, треба да има поред својих санкција и своје сопствено формално право, — и оно га и има, што је најважније. Чак се у домену грађанског права тврди да је грађанско процесно право постало пре грађанског материјалног права, а то опет иде у прилог истицања важности процесног права у опште. Са истих разлога се то може тврдити и у међународном праву. Правила процесног права стварно постоје у међународној заједници, под владом тога права ми проживљујемо интернационалан живот, њихову благодет осећамо, само та правила треба јасно уочити и дефинисати. У погледу политичком опет треба бити искрен па признати њихову егзистенцију, треба их констатовати, систематизовати, а што је најглавније признати им обавезност. Ми живимо несум-