Бранич

164

„Б Р А Н И Ч"

не постоје. Напротив, они постоје стварно, само им недостаје научна обрада и стварно образложење, затим њима недостаје још и оно потребно довођење у склад са општим принципима права, и што је најважније систематизација, па да чине систем сваки за себе. Овде треба приметити да, и ако на први поглед изгледа да наука ствара принципе, то је погрешно, и то у основи, јернаука о праву т. ј. правни систем јесте у крајној линији ипак само једна филозофска и индивидуална концепција (једна: идеја )прожетатежњом, да буде општа и објективна, али то не мора. бити јер ипак у својој суштини није друго до производ једне спекулације духа, а правни принцип је нешто реалније, нешто об« јективније, сложеније, јер чини део самог живота, који је колекгиван. Реалност је овде очевидно важнија и виша од идеје спекулације, која често може бити једнострана, па чак и пристрасна и поред све привидне објективности, просто из тога разлога што се не може увек бити објективан по својој вољи. Ми полазимо од тога да и овде мора важити оно старо правило, које смо истакли још пре четврт века 2 ), да и најбоље одредбе материјалног права немају своје праве практичне вредности, ако им примену и заштиту не гарантују добри формални закони. Ово је се истина показало необориво у оној на све стране света, и усвима доменима права, насталој промени кодификације после светског рата, а нарочито у оним државама које су по сили околности морале приступити радикалном: (нове државе) органисању или реорганисању свога права. Ако се свесно иде за владом права у људском друштву императивно се мора при кодификацији сваког материјалног права истовремено кодификовати и одговарајуће формално право. Чак шта више неће се погрешити ако се при томе важном послу прво помишља на то, како да се огарантују формални закони. Човечанство несумњиво осећа као право проклетство осуство организованог формалног права међу народима, јер је то било узрок свакој злоупотреби силе у друштву. Зато није нетачно ако се каже, да свако формално право у својој суштини није ништа друго до санкција материјалног права. За међународно право овде се може додати још то, да се не може замислити већи ударац нанесен правном поретку, а затим и цивилизацији уопште, него дозволити: да међународно-правни спорови остају отворени и нерешени у духу права; или оно што је још горе, да их ствара, па и расправља по својој вољи често само по праву силе онај, који је јачи; или што је још најгоре да их суде судови подчињени утицајима са стране, што може бити само код насилничких политичких режима, који су у својој правој суштини само извитоперавање, па чак и негација сваког права у људском друштву. Ово негирање процесног права на првом месту и чини, да су сви насилнички режими (како у унутрашњем тако и у међународном праву) само привремени и не носе никад карактер сталности, који је карактер битан за

2 ) ,0 реформи нашег казненог законодавства" — Архив за јул 1911 год. код ов. чланка је поменута литература, којом смо се послужили).