Бранич

ДРУГ0СТЕГ1ЕН0—ПРИЗИВНО—ДЕЈ1АЊЕ итд.

211

к од првога суда завршава се пресудом. Она одлучује мериторно о умесности тужбеног захтева или о оправданости приговора. При доношењу пресуде првостепени суд има у виду тужбени захтев и приговоре противника, њихове предлоге, чињеничне наводе, доказе и правна разлагања која се тичу спорног односа, права или спорне ствари. Странке будући, да имају за циљ пресуду У смислу њихових захтева и предлога — у ствари сваким својим чином дају потстрека за настављање спора. Од њих зависи не само покретање већ и настављање спора. Штавише, до пресуде могу обуставити судско поступање (поравнањем, повлачењем тужбе, одрицањем од тужбеног захтева и т. д.). Али, када се једном изрекне пресуда ствар се у многоме мења за странке. Докле су у првостепеном поступању оне одређивале о чему ће се судити и у томе циљу могле подносити предлоге а у вези са шима и доказе који су им стајали ра расположењу — сада ?је њихово делање ограничено на пресуду. Ову једино могу побијати. Странка, која је незадовољна пресудом првога суда може је нападати код вишег — другостепеног суда. Циљ је њеног напада да докаже да првостепена одлука није добра и да је треба поништити односно заменити другом пресудом. Но све то у границама само већ дотада изнетих захтева и предлога. Сврха другостепеног поступања ограничена је на призивне предлоге и разлоге. Они у главном иду на то, да докажу погрешку првостепеног суда у поступку или оцени.

Начело располагања правном стварју у грађанским парницама постоји за странке. Но насупрот овој повластици, постоји и установа начела груписања поступка и слободног судијског уверења. Благодарећи овим законским овлашћењима, суд ограничава парничаре, када и до кога момента могу истаћи или пружити нове захтеве и доказе, одустати од тужбеног захтева, повући тужбу, преиначити је, истаћи приговоре релативне ненадлежности, захтевати обезбеђење парничних трошкова, позивати у спор правног претходника, изјављивати правне лекове и т. д. Странке располажу парницом али уз нужна законска ограничења или образложена нахођења суда. Делање странака може бити само у границама закона. Но и судско поступање везано је за процесуалне прописе закона. Странке могу бити супарничари, дозволити учешће трећих лица У спору, имати пуномоћника, обезбеђивати се, учинити да поступак мирује, равнати се, пледирати и т. д., но све у оном обиму и онако како закон дозвољава. За тачну примену тога, ствара се суд а и противник. Нас овде интересује делање странака и суда у другостепеном поступању. 1. — Опште нааомене о примени начела расиолагања странака иравном стварју и концентрације иостуика у аризивном аостуику. " — Као што се тужбом странке заснива спор и према томе од њеног постојања зависи, да ли ће или не да настане спор тако се и призивни поступак заснива изјавом незадовољства.