Бранич

214

„БРАНИЧ"

А — Пошуаак и правни институти, који имају примене и у ирвостеиеном и у другостеаеном иостуику. Прописи о већању и гласању; искључењу и изузећу судија и другог судског особља; делегацији; иросторном ограничењу надлежности судова; аарничним трошковима; ауномоћницима; 1 ) иоднесцима уопште; рочиштима; јавности; о доказима и извођењу доказа; заиисницима; сиисима; форми одлука и о достављању вреде за оба поступања. Исто је и са одредбама које говоре о иадлежности у колико оне имају примене код призивнога суда. Б — Постуиак и ароцесно-иравни институти који немају иримене или не у иотауној мери код оба суда. I. — Тужбени захтев се истиче у тужби. Он се може мењати до доставе тужбе противнику и без пристанка овога. Са пристанком тужениковим тужба се може преиначити све до закључења усмене расправе. Законодавац нам изрично каже у § 330. гр. парн. пост. када се и мимо тужениковог противљења може дозволити преиначење тужбе као и када се извесна преиначења неће сматрати изменом тужбе. На призивној расправи не сме се ставити никакав нови захтев нити изнети нови приговор. Призивом се иапада пресуда која је мериторно одлучила о већ изнетом и пред првим судом пледираном тужбеном захтеву. Призив је правни лек противу пресуде првога суда. Он иде на то, да докаже да побијана пресуда није ваљана. Према томе логично је, да се не може једним правним леком истовремено користити и за постављање другојачијег тужбеног захтева од оног о коме је већ донета пресуда у првом степену. Дозволом противног, призивни суд би у ствари имао првостепено да одлучи. А противу такве одлуке као правни лек дозвољена је ревизија а не призив. II. — Чињенице на којима странке заснивају свој тужбени захтев односно нападе на овај као и доказе којима ове поткрепљују, странке могу подносити све до закључења усмене расправе. Правило је, да се оне изнесу у тужби односно у одговору на тужбу. Да ли ће доцније предложени докази бити изведени и узимани у обзир зависи од оцене суда. Он их може одбацити, будући да је странка могла и требала раније да их поднесе. На призивној расправи консеквентно овоме, нове чињенице и нови докази не могу се подносити. Кад би се ово дозволило, онда би призивни суд имао да суди према доказима, које није имао први суд пред собом. И онда би се првостепена пресуда безразложно призивом нападала. А ово свакако није циљ призива. Најзад, то би се противило и начелу концентрације поступка. Нове чињенице и докази могу се подносити код призивног поступања само у толико у колико су потребни да се њима докаже или оповргне оправданост истакнутих иризивних разлога.

') Разлика је у толико, што адвокатски приправник који долази као пуномоћник свога принцппала за призивну расправу, треба да је положио адвокатски испит.