Бранич

ДРУГОСТЕПЕНО—ПРИЗИВНО—ДЕЛАЊЕ итд.

213

принетим доказима, Суд ради — ако се то од њега тражи. Но, кад странке већ дозволе да суд извиђа правну ствар — онда он дела не само по предлогу него и по дужности. Тада он у сваком моменту цени и одлучује да ли се странке држе закона или не. А у погледу одлуке слободан је, да по свом уверењу а на основу принетих доказа и правног схватања донесе мериторну одлуку. Кад одлука по правној ствари буде донесена у првостепеном поступку онда странкама једино што стоји на расположењу, то је да ту одлуку нападају или да дозволе да она постане правноснажна. И само у границама тога овлашћења оке још могу искористити своје право располагања. Изван тога не. Њихово диспозитивно право у најширем обиму затвара се закључењем усмене расправе. Управо, она се огледа и у томе, што странке могу и мимо пресуде донесене у првом поступку, да свој међусобни правни спор реше поравнањем но ван и независно од пресуде. Другим речима, могу пресуду првога суда и неизвршити, али не могу — по већ поведеном спору са одређеним тужбеним захтевом а по коме је изречена пресуда од стране првога суда — тражити да се донесе друга пресуда са измењеним — другим тужбеним захтевом од стране призивног суда. Нападањем пресуде првога суда призивом а доцније призивне пресуде ревизијом, иде се само на то, да се извиди, да ли је први суд правилно пресудио о ономе што је још у првостепеном поступку било тражено. У ствари може се рећи, да се по једној правној ствари доноси само једна пресуда и то у првостепеном поступку. Одлуке виших судова по тој правној ствари су само одобравање или корекција првостепене пресуде. Извиђање је код првога суда. Чињенично стање у главном се утврђује код првога суда. За ово је везан виши суд. Призивни суд у своме делању врши контролу над радом првог суда. И призивно поступање је саставни део поступања у једној парници у опште. Зато је законодавац нормирао, да се и на призивни поступак примењују прописи о поступку пред зборним судовима првога степена —■ но са ограничењем, у колико наређења која говоре о призивном поступку не прописују што друго. Ова отступања су или изрична или се она дају извести из саме природе призивног поступка, те као таква имају примене само у поступку пред првим судом или пак у поступку пред другостепеном влашћу. 2) Посебно излагање постуиш и ироцесно-правних институша с аогледом на првостеиено и иризивно иостуиање. Држећи се напред утврђених поставки, да се призивни поступак предузима само у циљу напада једне већ донесене одлуке од прве инстанције и сматрајући да се на томе оснива и целокупна призивна установа, ми ћемо изнети неке процесно-правне институте предвиђене за првостепени поступак и изложити у колико се они могу или не применити и на призивни поступак.