Бранич

216

„Б Р А Н И Ч*

III. — Повлачење тужбе и одрицање од тужбеног захтева. Тужилац може и без тужениковог пристанка повући тужбу све до закључења усмене расправе ако се истовремено одрекне и тужбеног захтева. Странка тужбом заснива спор. Она га обуставља повлачењем свога предлога за осуду туженика. Она пуноважно располаже парницом. Код призивног суда ова повластица не постоји за странке_ Изјава тужиоца о повлачењу тужбе уз одрицање тужбеног захтева не може произвести иста правна дејства као код првостепеног суда. Нема одустанка од парнице код призивног суда. Овај дела зато што постоји призив. Њиме се напада пресуда. Извак овога призивни суд није овлашћен на одлучивање (изузев, кад призивни суд дела по дужности). Према томе, такав предлог биће одбачен од призивног суда. Првостепена судека власт дела зато што псстоји тужбени захтев. Чим њега нема, даље делање суда престаје. У призивном поступку призивни суд ради зато што постоји призив. Да би се даље делање по призиву обуставило, треба њега повући. Значи, пресуда првога суда, будући да се више не напада, остаје на снази. IV. — Поравнање — Закон овлашћује суд да по предлогу или по службеној дужности покуша да се странке поравнају потпуно или само о појединим спорним тачкама. О поравнању ће се начинити записник који се у отправку по захтеву доставља странкама. Поравнање претпоставља спор до чијег се окончања долази на тај начин, што ће обе странке у нечему отступити и тако ликвидирати спор. Но поравнању може бити узрок и у томе, што једна странка не може, не жели и неће да се даље излаже трошковима око вођења спора или јој не конвенира да своје право, које би евентуално пресудом било и утврђено, остварује тек по правномоћности пресуде. Сматрамо да се поравнање међу странкама може обавити. само у првостепеном поступку. Код прнзивног поступања њему нема места. Са истих разлога као што странке не могу у призивном поступку преиначити тужбу, тако се не могу ни равнати. Ако странке не желе призивно поступање, могу га се одрећи. А ван спора евентуално закључити поравнање и на тај начин не извршити првостепену пресуду у оном обиму како она гласи. Најзад, ни призивни суд није овлашћен да иде ван свога делокруга рада. Он је позван да извиди, да ли је одлука првог суда правилна или не. Све друго, осим овога, што се од њега тражи, он нема законског овлашћења да изврши. V.— Учешће треких лица у парници. — Трећа лица могу интервенисати у спору који већ тече. Мешање било главно било споредно може се обавити све до правноснажности одлуке којом се главна парница свршава. Према томе и за време призивног поступања може се интервенисати. Овакво налажење одговара институту интервенције а и не противи се установи другостепеног

да се закључаи лоносе и без претходне расправе. И најзад ватарнични рекурс може дп садржи нове чињенице и доказе. Ми на овоме питању оволико инсистирамо, иако нам изгледа очигледна оправданост заступаног гледишта, зато што је. оно спорно за неке празнике са коЈима смо имали прилике да разговарамо.