Бранич

222

„Б Р А Н И Ч"

Д. М. поднео је тужбу против Б. И. наводећи: Да од децембра месеца 1933 год. има фактичку и правну државину земљишта, деонице у месту зв. код „Старе Школе'' кад је то земљиште купио и добио у државину од оца туженог. За доказ свога навода тужилац је поднео уговор потврђен од стране суда и позвао се на сведоке. Даље је навео, да је туженик на дан 11 иовембра 1935 год. сметао тужиоцу у овом поседу на тај начин, што је целу ову деоницу ноорао и посејао и задржао у својој државини, што ће све утврдити сведоци. Тужилац је тражио да суд донесе коначни закључак у коме би утврдио ово сметање и заузимање тужиочевог земљишта од стране туженог, с тим да се ово земљиште поврати у државину тужиоца и туженику забрани даље узнемиравање. Срески суд по изведеним доказима на рочишту донео је закључак, којим је одбио тужиоца од тужбеног тражења. Разлози. Среског суда су у главном следећи: Према пресуди Избраног суда која је употребљена као доказ у спору, отац тужеников пок. Ђорђе имао је право уживања на спорној деоници, које је право према општим прописима могао пренети и на друго лице. Но према истој пресуди туженик са својом браћом имао је право да спорну деоницу, после очеве смрти, узме у државину и својину, — другим речима у самој' пресуди Избраног суда дато је овлашћење туженику и његовој браћи да измене фактичко стање поседа после очеве смрти. Према томе, туженик је вршећи радњу, која се у тужби квалификује као сметање поседа, вршио у ствари само своје право са: овлашћењима садржаним у истој и то у доброј вери, јер, као што је наведено, туженик није знао да је његов отац отуђио спорну деоницу. Актом неовлашћеног отуђења међутим, отац тужеников није могао одузети туженику право које му је признато пресудом Избраног суда, а још мање је то могао учинити без знања и одобрења туженикова и његове браће. — Ако би се дакле узело да у конкретном случају постоји сметање поседа то би значило да сметање поседа постоји и у случају када неко врши своје право, а по нахођењу суда такав смисао немају прописи § 548 и сл. гр. п. п. нити би то стајало у складу са основним начелима приватних права § 22 гр. зак. Сем тога, свака повреда поседа састојала се она у радњама које сметају посед или га одузимају, не ствара имаоцу поседа право на заштиту у см. § 548 гр.п.п. Сама повреда треба да је самовласна да би имаоцу поседа дала то право, а у конкретном случају по нахођењу суда нема тог елемента, јер је туженик после очеве смрти прво извршио реалну деобу деонице са браћом, па тек после, свој део, који му је по тој деоби припао, поорао и посејао. Ту постоји пристанак сувласника, а где то постоји не може бити речи о неком сметању поседа. Не знајући за отуђење деонице, вршећи радњу која се пре" ставља као сметање у доброј вери, вршећи своје једно право, туженик није знао нити да напада на туђ посед, а тај елеменатсвест о нападу на туђ посед—аштиз {игћапбј—такође је потребан