Бранич

224

,Б Р А Н И Ч"

тичко, и то последње фактичко стање државине, без обзира на основ по коме се у датом моменту има државина, али је зато § 553 гр. п. п. установљено, да се онима, којима сечинида имају право на државину спорног земљишта не спречава да доцније, дакле после расправе због сметања поседа, у другој расправи захтевају своје право на посед и захтеве који од овог права зависе. Најзад не стоји разлог нападанутог закључка да се за заттиту повреде поседа захтева, да је та повреда извршена самовласно и да је код повредиоца у моменту узнемиравања постојао тако звани анимус турбанди, т. ј. свест о нападу на туђ посед, — ово с тога, што по ниједном законском пропису из институције узнемиравања поседа, која је предвиђена у §§ 548—554 гр. п. п. не тражи се да код повредиоца постоје ови елементи, већ је на против предвиђено, да је у расправама због сметања поседа искључено свако претресање о поштењу или непоштењу (савесности или несавесности) поседа. Са напред изложених разлога ваљало је уважити тужиочев рекурс, побијани закључак укинути и ову правну ствар упутити суду првога степена, да о истој поново одлучи § 621 гр. п. п. Срески суд је поступио по овим примедбама Окружног суда и донео закључак у смислу тужбеног захтева.

СУДСКА ПРАКСА Женидбени судови старо-кашоличке цркве немају араво јурисдикције у брачним споровима. Одлука Оаште седнице Касационог Суда у Београду. Тужиља М, закључила је брак са Ф. 1901. г. у Трсту по обредима римокатоличке цркве. Њен муж Ф. доцније је прешао у старо-католичку веру и на његов захтев женидбени суд хрватске старо-католичке цркве у Загребу развео је њихов брак а крајем 1927. год. Ф. је умро у својству чиновника Министарства Спољних Послова. Кад се је обратила истом Министарству да јој одреди пензију, као удова пок. Ф„ оно ју је упутило да претходно поднесе доказе, да је од надлежног грађанског суда њен брак са пок. Ф. признат као пуноважан. Стога је тужила државу Југославију и молила за пресуду: да је њен брак са пок. Ф. био у важности све до његове смрти. Навела је, да је по прописима католичког канонског права, по којима се овај спор има расправити, брак између католика неразрешив, те према томе и кад би се применили прописи, који важе на терихорији бивше Краљевине Србије, развод брака између ње и Ф. не би био пуноважан. Тај брак не би се могао развести ни по законодавству, које важи на територији бив. Краљевине Хрватске и Славоније а ни по прописима, важећвм на територији бив. Аустро-Угарске. Што се тиче одлуке старо-католичког женидбеног суда, којим је поменути брак разведен, тужиља је навела, да, и кад би било могуће по прописима позитивног законодавства овај брак развести ипак одлука о разводу не би била пуноважна, пошто старо-католички женидбени суд нема делегиране јурисдикције, те, као такав, не би био надлежан да врши јурисдикцију у брачним споровима. Тужена страна тражила је да се тужиља одбије од тражења с обзиром на наведену одлуку женидбеног суда Старо-католичке цркве, којим .је брак између тужиље и њеног мужа Ф. пуноважно разведен а Хрватска старо католичка црква имала је право јурисдикције у брачним споровима, јер је она призната вероисповест. Окружни суд за граа Београд донео је пресуду, да јепоменути брак између тужиље и њеног мужа пок. Ф. био пуноважан све до смрти пок. Ф. пошто је