Бранич

СУДСКА ПРАКСА

225

ксти, будући закључен по обредима католичке цркве и између католика, неразрешив, како по прописима брачног права Општег Аустријског Грађанског законика, тако и по прописима који важе на подручју Хрватске и Славоније, па и: по нашим, којн важе на територији бивше Краљевине Србије. Али и кад би се узело, да је овај брак било немсгуће развести, по нахођењу суда, женидбени с\ ! Д Хрватске старо-католичке цркве у Загребу, чијом је одлуком исти брак, разведен, није био надлежан за развод тога брака, јер се томе суду не може признати право, да расправља и спорове, проистекле из бракова, закључених по обредима које друге цркве и између лица, од којих су оба или једно од њих прцпадници које друге вероисповести. Београдски Апелациови суд преиначио је пресуду Окружног суда и тузкиљу одбио од тражења, налазећи да је поменута пресуда женидбеног суда старо -католичке цркве у Загребу, којом је брак између тужиље и пок Ф. разведен, пуноважна јер је пок. Ф., пре наведене бракоразводне парнице са тужиљом Маријом прешао у Старо-католичку цркву, и на тај начин, по праву слободног опредељивања за првпадништво једној оддвеју цркава католичке вероисповети, признао и стекао право на надлежност и јурисдикцију старо-католичк& цркве. Пон ахођењу Апелационог суда, старо-католичкој цркве призната је верска једнакост прописима чл, 12. и 142. Видовданског Устава и чл. 11, Устива од 1931. год., што значи, да јој је призната не само једнакост верског учења, већ и право јурисдпкције у погледу црквево верскпх односа њених припадникз. Ово у толико пре, што је тужиља, као припаднвк католичке вероисповести писменим споразумоти од 9.-УШ. 1920. год. у Бгчу о могућности развода брака и предстајашем по позиву женидбеног п да старо-католичке цркве, признала и пристала на јурисдикцију и надлежност овог суда у погледу ове бракоразводне парнице, те је н.ено доцније непризнавање надлежности старо-католичког женидбеног уреда и пуноважности његове одлуке, без важности и неосновано. Касациони суд примедбама свога II. оделења од 22-1Х-1934. г. Рев. бр. 1128 поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога: „Не стоје разлози Апелационог суда, да су римокатоличка и старо-католичка вера једна иста, да су старо-католици и римо-католици припадници једне исте вере али да само припадају различитим црквама, као административним организацијама верника. Јер, и ако су обе вере хришћанске, као што су друге вере хришћанске, (н. пр. православна) ипак нису иста вера, јер им није у свему исто верско учење, није им иста црква нити верска организација, нити постоји каква верска заједница њихових организација или однос потчињености. Баш само питање брака, који обе вере, истина, сматрају као тајну, показује колико им је различно верско учење о разлучивости брака, због кога различитог свога верског учења су се и поделиле на Ватиканском Сабору 1870. године. С тога је погрешно и схзатање Апелационог суда, да се разлика цркава римо-католичке и старо-католичке вере сматра само као разлика управна а не верска. Напротив, свака од ових вера у својим црквама врши своје верске обреде, учи своје припаднике о принцппима и догмама своје вере и одржава их у свом верском и догматичком учењу, која су у неким главним питањима различна и противна, као баш у питању разлучивости односно неразлучивости брака инфалибилитету папе, па и других. Зато, и ако је слободно сваком римокатолику, па и старокатолику да могу из једне верске припадности прећи у другу, ипак се не могу истовремено сматрати за припаднике обе вере и цркве. Са истих разлога ни установе ових вера нису исте и не служе обема верама, већ само оној, која их је установила и за коју су од надлежних државних власти добиле одобрење. Старо-католичка црква призната је под Аустро-угарском владом на основу закона од 20. маја 1874. год., наредбом Министра за богословље у Бечу од> 18-Х-1877. г. бр. 99. а у нашој држави на основу чл 12. и 142. Устава од 1921. год. призната је наредбом Министра Просвете од 19-ХН-1925. год. Право суђења по чл. 48. Устава од 1921. год. и чл. 28. Устава од 1931. год. припада држави, које чини део њене суверене власти. Делегирање ове своје власти на само-управне, верске и друге повлашћене организације држава може чинити само особеним законом — чл. 109. Устава од 1921. г. и чл. 104. Устава од 1931. г. Прописима чл. 12. и 142. Устава од 28. јуна 1921. год. и чл. 11. Устава од 1931. год. признато је свима признатим верама подједнако право слободног верског учења и вршења верских обреда, као и њихових организација. Али овим уставним наређењима признато је само право слободе верског учења и верског припадништва, вршења обреда и унутрашњег уређења. Установа брака призната је и државним законима као породично-правна установа и стоји под зашти-