Бранич

226

„Б Р А Н И Ч"

том државе по чл. 28, Устава од 1921. год. и чл. 21. Устава од 1931, год. Грађанским Закоником прописани су услови за склапање брака, вршење брачних дужности, престанак, ништавост и развод брака, као и о свима правима и дужностима брачника, које из брака произађу. Према томе и државним законим« регулисано је брачно право, како материјално, тако и формално и надлежност редовних државних судова, у колико истим или специјалним законима држава није право суђења пренела на поједине верске организације — § 99. Срп. грађ. зак. и законодавна уредба уз исти пропис од 7-ХП 1861. г. В, № 2444 и § 111. опшгег грађанског законика, који важи на подручју Стола Седморице у Загребу, чл. 96. и 221. Закона о црквеним властима. Тужена страна није поднела доказе, да је ма којим законом или законодавном уредбом признато и старо-католичкој цркви право расправљања и суђења брачних парница. Апелациони суд погрешно изводи ово право старо-католичке вере из наређења чл. 12. и 142. Устава од 28. јуна 1921. год., јер, као што је напред речено, овом одредбом Устава признато је старо-католичиој цркви право и на све повластице, које уживају и друге признаге верске организације, у колико се односе на слободу њиховог верског учења, припадништва, вршења верских обреда и уређења верског и својих установа а не односи се и на повластице суђења брачних парница, које право припада држави, у колико га специјалним законом није уступила којој верској организацији. Објашњења Министра Вера од 18-У-1927. г. Бр. 5291 и од 1-У1-1929. г. Бр. 13345 нису сагласна са поменутим прописима Устава и противна су ранијим својим објашњењима од 1926. г. у расписима Бр. 181 и 1604. Са ових разлога спорна пресуда Женидбеног Стола старо-католичке хрватске цркве Бр. 1816/25 и одлука пуног већа истог Стола Бр. 43 нема никаквог дејства на брак између тужиље и њеног мужа пок. Ф., који су, као припадници римокатоличке цркве закључили у јуну 1901. год. у цркви Св. Марије Мајке у Трсту по обредима римокатоличке цркве, јер је изречена од апсолутно-ненадлежног суда. Но и ако би се узело, да је Апелациони суд правилно нашао, да је старокатоличка црква по чл. 12. и 142. Устава стекла исто право јурисдикције, које је имала и данас има римо-католичка црква по Цесарском патенту од 16-11-1853. г. ипак пресуда Апелационог суда није на закону основана са разлога, што Апелациони суд није навео у разлозима своје пресуде законски пропис, по коме конфесибнални судови имају права да суде и о важности, неважности или престанку и разводу оних бракова, који су закључени у црквн друге конфесије између припадника исте или о мешовитим браковима, који су закључени у другој цркви тач. 8 § 305. гр. с. пост." Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у своме акту од 10 1-1935. г. РБр. 72 дао следеће противразлоге: .Разлика у вршењу верских обреда представља само разлику формалне природе, којом се ни у колико не мења суштина светих тајни, које се обављају кроз верске обреде. Према таквом стању Апелациони суд налази, да је обред питање форме, коју је створила црква, као административна организација верника и да према томе римокатолици и старо-католици остају припадници једне исте вере самим тим, што верују у свете тајне, које су по садржини исте и за римокатолике и за старо-католике а без обзира на то, што римокатоличка и старокатоличка црква једно исто верско учење дају својим верницима кроз различите форме, односно кроз различите обреде. Тачност овог резоновања најбоље се доказује у погледу на питање разлучивости, односно неразлучивости брака, које питање у главном и представља разлику између римокатоличке и старо-католичке цркве. И ако се сматра да је брак по учењу римокатоличке цркве неразлучив, ипак је у суштини неразлучивост формалне природе, коју је створила не католичка вера, већ римокатоличка црква, као административна организација једне групе католичких верника. Да је ово тачно, види се најбоље из тога, што и римокатоличка црква признаје институцију тако званог разлучења, односно трајног раздвајања између супружника римокатоличке вере од стола и постеље, која институција представља у суштини исто оно, што и развод брака, јер се кроз то раздвајање од стола и постеље ништи оно што је битно код брака, као свете тајне тако, да неразлучивост брака после досуђивања таквог раздвајања од стола и постеље остаје обична форма, коју је, као тпкву, независно од брака, као свете тајне створила не католичка вера, већ римо атоличка црква, као административна организација католичких верника. Исти ови разлози важе и у погледу другог главног питања, на коме се разилазе римокатоличка и старо-католичка црква, односно у погледу питања не-