Бранич

СУДСКД ПРАКСА

227

погрешивости папе, поглавара римокатоличке цркве а које питање не представља никакао елеменат верско-догматских учења католичке вере, већ творевину римокатоличке цркве тако да и они католички верници, који не признају пепогрешивост папе, као битни елеменат верског и догматичког учења, остају ипак припадници католичке вере. Католичка црква на Ватиканском Сабору од 1^70. год. није се поделила на римокатоличку и старокатоличку цркву због разлике у верском и догматичком учењу, већ због разлике у погледу учења верника, као и због разлике у погледу начина, дакле форме исповедања католичке вере, којаје и после тога Сабора у погледу ових елемената верског и догматичког карактера, дакле и у погледу своје садржине, остала иста. С обзиром на горње разлоге, као и на раније дате разлоге у пресуди, Апелациони суд налази да је развод брака између нок. Ф. и тужиље М., изречен извршном пресудом старокатоличког духовног суда у Загребу, пуноважан, као и да је према томе пуноважан и брак између Ф. и друге му жене Г. па је према томе правилна и пресуда овога суда, којом је тужиља одбијена од тражења. Разлози Касационог суда о томе, да тужена странка није поднела никакве доказе, да је ма којим законом или законском уредбом признато и старо-католичкој цркви право расправљања и суђења брачних парница, Апелациони суд није могао усвојити са следећих разлога: Чланом 12. Устава усвојене су за читаво подручје Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца све оне вере. које су у ма ком делу њезином, добиле законско признање. Старо-католичка црква је на основу §§ 1. и 2. аустриског Закона од 20 маја 1874. год. о законском проглашењу верских удружења још наредбом бив. цес. Краљевског Министра Богословља и наставе у Бечу од 18-Х-1877. год. (Душ. Зак. Л.Бр. 99) законито призната за читаво тадање подручје — „Краљевине и Земаља заинтересованих у Царевинском Већу" од којега је подручја нашој Краљевини призната Далмација и Словеначка. Кад је дакле старокатоличка црква у доба доношења нашег Устава била законито призната у једном делу наше Краљевине, усвојена је она, цитираним његовим чланом и за читаво наше државно подручје, па се, као такова имала у свима нашим областима признавати са свима оним правима и повластицама, што их државни устав и земаљски закони дају уставно усвојеним и законито признатим верама, па према томе и право расправљања и суђења брачних парница по истим законским прописима, по којима је такво исто право признато и римокатоличкој цокви, која врши јурисдикцију у брачним расправама својих верника, и без специјалног закона, којим би од стране државе на њу била нарочито делегирана таква судска власт. У осталом, постојање старокатоличког духовног суда у Загребу и његово право на расправљање и суђење брачних парница јесте ноторни факат, који не треба ни доказивати, јер у противном такви судови не би могли ни постојати и његово вршење јурисдикције у брачним споровима представљало би кривицу по Кривичном Законику, што не стоји. Касациони суд у својој Општој седници од9. маја 1935. год. Рев. Бр. 1128/34 усвојио је напредцитиране примедбе свога 11 оделења а ове противразлоге одбацио. Као што се из овог излагања види Општа Седница Касационог суда, усвајајући примедбе свога оделења, у начелу је оспорила женидбеним судовима старо-католичке цркве право на јурисднкцију у брачним парницама. Према томе питање, које је истакнуто у другом делу поменутих примедаба Касационог суда т. ј. о надлежности женидбеног суда старо-католичке цркве за суђење о важности и разводу бракова, закључених у цркви друге конфесије између припадника исте или о мешовитим браковима, сада и не долази у обзир. За форму тешаменша важп правило „1осиз ге^И ас1ит" без обзира на наређење § 5. сриског Грађанског Законика. Покојни М. оставио је писмени тестаменат од 27. маја 1920. год., који је обзнањен код првостепеног суда за град Београд и којим је за универзалног наследника одредио С. К. А. Удова пок. М. навела је, да је њен муж оставио и усмени тестаменат, исказан у Суботици 10. фебруара 1922. год. и да је по том тестаменту она преча у праву наслеђа од С. К. А. па је гражила да суд тај усмени тестамснат, као доцнији, прогласи за снажан. Окружни суд за град Београд одбио је тужбени захтев, пошто за важност усменог тестамента нису испуњени услови из §447. Срп. грађ. зак. По нахођењу суда у овом случају не може се применити принцил „!оси5 ге§И ас!ит", пошто су одредбе Грзђанског законика за Краљевину Србију о тестаменту строго принудне природе и лица, која за