Бранич

228

.БРАНИЧ"

случај смрти располажу имовином, која се налази на територији Србије, имају се. придржавати тих одредаба, што је у духу § 5. истог законика. Београдски Апелациони суд пресудом од 4. јануара 1935. год. Пл. Бр. 285Ј34. потврдио је пресуду окружног суда, налазећи да је образложење у истој правилно и на закону основано. Касациони суд у своме II већу ззкл>учком од 5-Х1-1935. г. Рев. Бр. 59311 уважио је ревизију тужилачке стране и пресуду Апелационог суда укинуо са следећих разлога: Погрешна је правна оцена призивног суда, да се у овом конкретном случају не може применити принцип „Јосиз ге§Ј4 ас!иш" с обзиром да су одредбе Грађанског законика за Краљевину Србију о тестаментима строго принудне природе и да лица, која за случај смрти располажу својом имовином, која се налази на територији бив. Краљевине Србије, имају да се придржавају одредаба Грађанског законика за Краљевину Србију, што је у духу § 5. истог законика. Изложена аргументација нижих судова, којом се у конкретном случају одбацује примена правила 1осиб ге^К асћш, није законски оправдана. Чињеничним стањем утврђено је иесумњвво, да је пок. М. у моменту исказивања усменог тестамента имао свој домицил у вароши Суботици, где је био професор на Правном факултету. Кад ствар тако стоји, онда се питање о важности форме тестамента има ценити по закону места, где је покојник своју последњу вољу усмено изјавио, дакле по закону, који важн на правном подручју, коме припада варош Суботица, јер примену правила „!осиз ге§И ас{ит" у оваквом случају не искључују ни законски прописи, који важе на правном подручју предратне Краљевине Србије..Законске одредбе о форми тестамента, и ако строго принудне природе, не одузимају могућност нашим грађанима са територије предратне Краљевине Србије да пуноважно тестирају у другим правним подручјима у форми, коју прописује закон места. Категоричне одредбе Грађанског законика за Краљевину Србију с форми тестамента, несумњиво је, да су меродавне, кад је последња воља изјављена на правном подручју бивше Краљевине Србије али из тога не произилази, да се тих одредаба грађани предратне Србије морају придржавати н онда, кад се њихов домицил налази у коме другом правном подручју наше државе. Напротив, у том случају начело ,,1оси« гедН ас!ит" има пуну своју примену, без обзира на то, у коме се правном подручју имовина налази, те се и взжност усменог тестамента пок. М. с формалне стране има ценити по закону, који важи на територији вароши Суботице. Овакво схватање Касацноног суда не коси се ни са начелом, израженим у § 5. Грађанског законика, на који се првостепени суд у разлозима своје пресуде неосновано позива, јер се права подручја наше државе међусобно не могу сматрати иностранством, те је према томе у овом случају искључена примена наведене законске одредбе. „Са свих изложених разлога Касациони суд налази, да се у конкретном случају права ввжност форме тестимента, који је пок. М. исказао у вароши Суботици 10. фебруара 1922. год. има ценити по начелу „1осиз ге§Ц ас!ит". С обзиром на погрешно правно схватгње призивнога суда, прописи, који говоре о тестаменту а са т^м у вези принцип ,,'осиз ге§М асћип" пресуду призивнога суда требало је преиначити, али, кзко призивни суд а и првостепени, није утврдиочињеничко стање, садржину усменог тестамента, меродавну за правно оцењивање важности истог по прописима Грађанског законика, који је у важности на територији вароши Суботице, то је Касациони суд на основу § 604. од. IV гр. п. п,донео одлуку, којом је обе пресуде укинуо и ову спорну ствар вратио првостепеном суду на поновну спорку расправу". Као што се види, у овом конкретном случају имамо сукоб закона, који су још у важности у појединим правним подручјима наше државе, у погледу форме тестамента, У српском грађанском законику, поред пнсменог, био је предвиђен и усмени тестаменат (§ 436. Грађ. зак.) али је он измензма од 24-У-1911. год. уки°нут. Само у изузетним приликама, о којима је реч у § 447. истог законика тестатор може и усмено своју последњу вољу изјавити. Међутим по аустриском грађанском законику и данас постоји, поред писменог, као редован, и усмени тестаменат (§§ 577., 585. и 586. Општег аустр. грађ. зак.) „Предоснова Грађанског законика за Краљевину Југославију" такође предвиђа и усмени тестаменат (§§ 619. и 620.). О усменом тестаменту говоре и прописи §§ 52.—54. Закона о судском ванпарничном поступку од 24-УН-1934. г. Међутим по чл. 27. Уводног закона за ванпарнични поступак од 26-УИ-1934. год., док јединствени Грађански законик не добије обавезну снагу, наређења ванпариичнога поступка, која се односе на усмене изјаве последње воље примењиваће се само у толико, у колико за њих