Бранич

236

„Б Р А Н И Ч"

Према томе: а) Кад дисцкплинско веће, у смислу § 71.и75. з. донесе одлуку о постојању или непостојању дела — има места мравном леку; б) Кад то исто учини одбор Коморе, онда томе нема места. Другим речима: у предметима по којима одлучује одбор Коморе наступа следеће: 1) По гим предметима нису обављени у потпуности „претходни извиђаји", а то закон наређује кад је у питању решавање пред дисциплинским већем; 2) по тим предметима затвара се пут до дисциплинског већа, јер оно о њима ништа не зна; 3) По тим предметима нема места жалбп, јер такву жалбу закон није предвидео. Лица из § 94., којима закон признаје право жалбе кад је у питању меришорно исшо решење донето од днсциплинског већа, немају то право кад је у питању одлука одбора. При томе је нарочито важно да то право губи и оно лице „које је изјавило да је повредом дужности окривљеног оштећено у својим правима" — тач. д) § 94 а таквоме закон признаје право жалбе и призива. Све ове последице наступиле су из тумачења II. ст. чл. 54. пословника. И прво тумачење по коме је одбор Коморе одлучивао у сваком случају, и друго тумачење по коме је одбор одлучивао само у случају иада заступник Коморе налази да у дотичном случајунема дисц. преступа —нису у сагласносши са гаконом. Када се систем пословања и судовања по дисциплинским предметима, који је установљен у закону, узме у обзир као целина. онда би други став чл. 54. пословника требао да гласи и да се тумачи: „Одбор ће одлучити да се предмет преда Одбору тројице ако дело сматра иступним, или дисциплинском већу, ако је дело пресшуино... У оваквом случају одбор би издвајао из дисциплинских предмета оне, који су иступни, јер извиђање, претрес и суђење по тим делима по закону припада Одбору тројице т.ј. једноме одборовом ужем одбору. А ове друге предмете он би адкинистрирао дисциплинском већу, коме ио закону и ариаадају и по којима је оно надлежно за извиђање, истрагу, претрес и суђење. Нема сумње да један пословнпк донет једино у цпљу извршења закона може само да регулнше оно чему је и намењен т.Ј. унутрашње послоеање по иредметима, адмиинстрацију и узајамне односе комориних органа. а не може да усшановљава надлежносши за меришорна одлучииања, која као таква нису предвићена у закону. Да је прихваћено овако тумачење пословника, а оно је исправно, јер све оно шшо је у једном пословнику иротивно закону чијем извршењу служи, има се сматраши као а да не иосшоји, онда самим тим отпадају све несаглаености између закона и пословника. Чим се прихвати гледиште, које је основано на закону, да одбор Коморе не може одлучивати о томе да ли у конкретном оптужењу постоји преступно дисциплинско дело, онда самим тим отпада израз употребљен у ст. II. чл. 54. пословника „ако дело сматра преступним", а с тпм у вези и све кесагласности између закона и пословника. Јер, то што је пракса установила да се тужба шаље на одговор па потом предаје заступнику Коморе, и што је у I. ст. чл. 54. прописано да заступник Коморе да мишљење о тужби (застарелост, овлашћење за тужбу и да ли је у питзњу преступ или иступ)све то није закону противно, већ улази у оквир унутрашњег пословања Комориних органа и регулисава материју администрације.

Све ово указује на потребу да се ово питање уреди путем измене пословника. Циљ ове седнице и јесте да се путем дискусије доће до предлога за те измене, како би одбор који је одређен да се стара о изменама, могао узети у обзир и дискусију која је по овоме вођена. По прочитаном реферату претседник Симић пита да ли ко жели да говори поводом истакнутих питања у реферату. За реч се јавља претседник дисциплинског већа Сшеван Вагнер, који каже, да је дисциплинско веће имало јуче сепницу и пошто је преко заменика претседника Радована Атанасијевића било обазештено о чему ће се дискутовати на овој заједничкој седници, то је веће формирало своје гледиште, које се не сла-