Бранич

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОСУЂЕНИКА

253

службу, академске степене и одличја и друге почасти. Повраћајем способности за стицање ових почасти и права једном осуђеном лицу, не значи да му се иста, као што смо и раније навели, морају и повратити. То је даља ствар стварне могућности, оцене и решавања одговарајућих фактора. Али активно и пасивно право избора стиче се самим судским решењем о рехабилитацији и може се њиме одмах користити. Да би се извесно лице могло користити овом законском привилегијом и повратити права мора да испуни: 1) да је издржало казну или да му је она опроштена или застарела; 2) да је од тог доба прошло три године, и да је се за време те три године добро владало; 3) да је се и за време издржавања казне добро владало. То су услови или како их закон зове законске претпоставке потребне да се стекну, да би суд по молби могао решавати о истакнутом питању рехабилитације. Без тога суд се не може упуштати т тепШт — по главној ствари — већ би га једноставно имао да одбије. Као што се види, за стицање судске непотпуне рехабилитације мора да се испуни читав низ услова од којих је најважнији онај, који говори о беспрекорном животу молиоца. То уверење о беспорочном животу и има за циљ да суд увери о моралним молиочевим квалитетима и о његовој поправци, што је у ствари циљ рехабилитације. Поред ових битних услова постоји један факултативни, који се састоји у томе, да је молилац-осуђеник „по могућству" оштећенику, својим делом проузроковану штету накнадио. Испуњавање и овог услова разуме се да има велики значај по сам захтев молиочев, а и на крајњи резултат судског решавања, јер се из такве чињенице дају и могу закључивати по њега корисне ствари, наиме да је код молиоца постојала добра воља за обештећењем приватног учесника, да колико-толико изглади и умањи последице својег противправног делања, а може се узети као једна форма кајања. Али и неиспуњавањем овога услова и мимо тога може се стећи судска рехабилитација, јер накнада сваке па и ове врсте штете, не зависи само од личности и добре воље осуђеног лица, већ и од његових материјалних могућности и економских прилика. Може осуђеник осећати и потребу и вољу за обештећењем приватног учесника, оштећеног или повређеног, али ако није у фактичкој могућности да ту своју вољу и осећања реализује и приведе у дело, то разуме се мора да се сведе само на жељу и добру вољу. Зато законодавац сасвим умесно није хтео, ни да везује обештећење као битан услов за личност осуђеног лица, као посве независну појаву од ње. Узети другојачије, значило би створити могућност за рехабилитацију само лицима доброг имовног стања, док би се сиромашним лицима потпуно затворила врата, да остваре ово законско право. Сасвим је јасно и разумљиво, да ће једном имућнијем осуђеном лицу бити велики минус у очима суда, неиспуњавање ове пресудом санкционисане обавезе, па ће то моћи да буде и од пресудне важности по сам крајњи резултат, док се то, код сиромашних осуђеника, не може ни узимати у обзир приликом решавања судс ког, као нешто независно од молиочеве воље.