Бранич

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОСУЂЕНИКА

255

рехабилитација, стоји далеко изкад обеју наведених непотпуних, што јој у осталом и само име говори. Потпуна рехабилитација као правна установа захтева ригорозније гаранције за њено стицање, пошто и благодети које она пружа имају карактер пуне мере. Баш због тога, што једно лице потпуно васпоставља свој пређашњи грађанско-правни статус морала се она поставити на једну опрезнију и теже прилазну основу, да би се избегли евентуални друштвени поремећаји и правном саобраћају осигуралашто већа сигурност. Додуше законодавац у тој својој бризи сам одбацује декласирани друштвени елеменат. Тако је повратнике кривце уопште изузео од ове врсте рехабилитације. У погледу услова потребних за стицање потпуне рехабилитације односно поништаја пресуде, она је регулисана тако да се њоме могу користити они осуђеници, који су се по истеку пет година од дана издржане, застареле и опроштене казне у грађанском животу добро владали и који су први пут осуђеки. Као што се види, законодавац за стицање ове рехабилитације, као претходни услов попео је стаж од три на пет година, сматрајући да ће овај петогодишњи припремни, васпитни временски период боље обезбедити друштво од нежељених евентуалности. Као веома важан услов, сопсИИо зте диа поп, је да је молилац први пут осуђен. Значи, да се овом врстом рехабилитације не могу користити лица, која се налазе у поврату. Полазећи са гледишта да су повратници недовољно сигуран социјалан елеменат и да не дају довољно гаранција да би могли сасвим повратити и заузети, као потпуно беспорочна лица, свој ранији социјалан положај, законодавац им ову законску бенефицију ускраћује. Кад се има на уму значај и правна дејства која пружа потпуна рехабилитација поништајем пресуде, онда се мора разумети мотив и препрека коју овде чини законодавац повратницима као лицима склоним да утврђени друштвени ред не поштују. Али акосе повратници не могу користити рехабилитацијом која за последицу има поништај пресуде за будућност, дотле се они могу користити другим двема: законском и судском непотпуком рехабилитацијом у којима им се оставља пуна слобода прибављања и од којих лица у поврату нису искључена. Из овога излазн да повратници не могу тражити поништај иресуде којом су осуђени, већ могу само тражити повраћај права. И овде као и код раније изложеног случаја судске непотпуне рехабилитације, оставља се могућност накнаде штете оштећенику. Овај услов, ако би се тако уопште могао назвати, и овде је факултативне природе и као такав не долази увек у обзир, већ само у оном случају, где се покаже као могућан. Поништајем пресуда, изречно је предвиђено и казато, да се не смеју вређати права трећих лица на накнаду штете. А то значи да је осуђено лице и даље увек у грађанско-правној обавези према оштећенику за суму, како ону која му је по његовом оштетном захтеву пресудом досуђена тако и за ону коју оштећеник мисли засебном парницом да остварује, а која има правног основа у тој пресуди. Да је другојачије законом наређено, значило би дирати у права трећих лица, а и сваку накнаду штете по кри-