Бранич

2о6

.БРАНИЧ'

способности. Осим тога овакво поступање суда било би противно пропису § 2 Зак. о земљишнокњижним деобама. По т. 4 § 2 зак. о зк. деобама суд је дужан да о извршеном отпису и отварању новог улошка извести све заинтересоване па према томе и хипотекарне повериоце. Дакле после уписа права власништва на купца. По § 136 Закона о земљишним књигама против одлуке суда о земљишним стварима заинтересована лица могу поднети рекурс. Али ако нема других разлога за нападање одлуке суда, рекурс, само из разлога што је извршен пренос права власништва без пристанка повериоца морао би се одбити на основу т. 1 § 2 Закона о земљишнокњижним деобама. Сумњиво је да ли би у оваквом случају хипотекарни поверилац успео с тужбом којом би овакав пренос права власништва нападао као правни посао закључен т {гаисЈет сгесШогит, јер овакав пренос није увек несавестан, не иде увек на изигравање повериоца. По нашем мишљењу овде не преостаје ништа друго него да се одредба § 2 Закона о земљишнокњижним деобама дерогира новим законским прописом, по којем би се, када је у питању пренос права власништва непокретности оптерећене хипотеком,. ако припадају земљораднику, требао тражити претходно пристанак хипотекарног повериоца. У случају безразложног противљења повериочевог, о чему би требао суд да одлучује по својој увиђавности, поверилац би се упутио на редовну парницу. Против одлуке суда у сваком случају странкама припада право рекурса по § 136 Закона о земљишним књигама.

Филии Ћосић, судија — Алибунар. СПОРАЗУМ О НАДЛЕЖНОСТИ СУД0ВА(§101.ГР.П.П.) Уговорна надлежност јесте нарочита врста надлежности једног суда, која има свој основ у споразуму странака, да им^ одређени спор или више правних спорова, који сви произилазе из одређеног правног одношаја суди одређени суд првога степена (§ 101. Гр.п.п.). У вези са овом врстом надлежности, спорно је у судској пракси питање, да ли је уговорна надлежност изабрана или искључива (подразумевајући месну надлежност). На име по гледишту које се сматра влалајућим у судској пракси уговорна надлежност је изабрана, у томе смислу да тужитељу стоји на вољу да по § 100. Гр.п.п. тужи код уговорног суда илисуда опште месне надлежности. Ово исто становиште заступљено је и у неким коментарима Гр.п.п. По њима а и неким одлукама виших судова уговорна надлежност могла би постати искључивом само за случај да је странке уговоре као такву. 3 ) Мишљења сам да је предње становиште нетачно са следећих разлога:

*) В. у томе смислу одлука Стола седморице од. Б. у Загребу од 9. јануара 1935. год. Бр. Ут. 398/34. објављена у „ Слов. правнику " год. 1935. стр. 366.