Бранич

ПРИКАЗИ

287*

изобиљу, свако је може заузети. Прву буржоазију чине чиновници, трговци у новоствореним варошима. Али, како се и трговачки ред као и чиновнички кадар рекрутују са села и одржавају тесне везе са селом, то класно подвајање није праћено и развитком класне свести • (стр. 335.). У веома интересантном предговору г. Живојин М. Перић, пошто је се необично ласкаво и потпуно заслужно лепо изразио о докторској дисертацији г. Др. Недељковића, коју је похвалио као рад изван обичних докторских тезз, изложис је неколико мисли и пружио неколико опажања, која треба подвући. .Историја својине то је историја утицаја материјалног света на човека и његове зависности од тога света. И друштво узето у целини одликује се, наравно, оним истим двојством као и појединци: и оно је, једновремено, и нешто физичко и нешто духовно/ (стр. V.). Са јачањем духовног својства у човеку слаби утицај својине као материје. У првим почетцима културе, по г. Перићу, било је више солидарности међу људима него данас због тадашње племенске и колективне својине коју је замееила ивдивидуална, а којој дугујемо многа зла па и Велики рат као последицу деривата приватне својине: личног и националног егоизма. О историској методи, по којој је г. Др. Недељковић радио своју докторску дисертацију, кад се она односи на правну истсрију, нарочито на историју оних правних установа код којих нема никаквих нациовалних примеса, г. Перић се повољно изражава, сматрајући, да је овако схваћена правна историја наука „јер оперише само са фактима" слично природним наукама. Систем излагања г. Др. Недељковића по г. Перићу „имд еволуционистичку концепцију о кретању друштвенога развоја, у том смислу, да је, по њему друштво једна динамичност: оно непрестако иде, мењајући се, оно није стационарно онако исто као ни Природа од које је и друштво један део." Затим је г. Перић на неколико страна свога предговора стручњачки резимирао целокупна излагања г. Др. Недељковића у погледу материје коју је обухватио у својој докторској дисертацији, тако да је то у ствари кратка историја развоја вашег баштинског система. Најзад, г. Перић хвали критицизам г. Др. Недељковића и храброст да своје идеје слободно изложи, који обара извесне предрасуде, као на пр.: живот нашег народа под Турцима није био ни издалека тако тежак као што је то Вук престављао, Хвали пишчеве погледе и закључке чак и кад се са њима не слаже. На пр Први и Други устанак нису израз само класне борбе сељака противу спахија, као што то сматра у главном г. Др. Недељковић, већ су они „садржавали у себи и један јак вародоносни елеменат." Ми би још додали да су оба ова Устанка израз историске нужности, неминовности. Старо дотрајало морало је се заменити новим савршенијим и савременијим. И морало је доћи до ослобођења јер је то сплет чињеница и догађаја одредио: Устанак је био у ваздуху. Сви духови су били припремљени за велика Дела. Требало је само да се вођи народни Карађорђе и Милош ставе на чело народа па да Устанак букне и успе. Та историска неминовност огледа се најбоље у народној поезији. Буна на дахије јесте најинтересантнији докуменат о томе да више не може остати по старом. Устанак хоће народ —раја, а неће га „Турци изјелице" нити су „кнезови ради кавзи", и ту можда има наговештаја оног класног сукоба о коме говори г. Др. Недељковић, али који је по нама секундаран, који је одблесак или боље компонента, мотор оног вародног одушевљења које је обузело „рају" када је кренула у ослободилачки Устанак. Међутим, „раја" је по нама кренула у ослободилачки рат јер није могла друкчије да уради, пошто су се нашли и вођи коЈи су даног момента, одигравши историску улогу, повели свој народ путем ослобођења. Слично ће се поновити 1912. и 1914. год. наравно у другој форми и под другим околностима, али је суштина иста: замена бољега на место горега по једном одређеном историском процесу, да се све горе замењује бољим. Историјз може да чини испаде уназад али зато богато награђује даног момента покрете унапред: револуције, кад престављају напредак, за кратко време васпоставе опо што је годинама и столећима уништавано или угњетавано. После свега овога, треба прићи горњем делу са много пажње и љубави, од прилике са онолико пажње и љубави са колико је г. Др. Недељковић своју докторску дисертацију написао. Свечани двоброј Полицнје. Полиција, часопис за управно-полициску и судску праксу посветила је свој двоброј за мај—јуни 1936. год. XII Конференцији Међународне комисије криминалне полиције у Београду, која јеотворена веома свечано 25. маја. 1936. год. у Београду. За ту прилику Полицији су