Бранич, 01. 06. 1936., стр. 44

286

„БРАНИ Ч"

ове катедре изабрао г. Др. Мехчеда Беговића, писца горњег дела, који већ веколико година предаје ову важну правну материју са успехом. Г. Др. Беговић је изабрао најинтересантнији и најважнији део шеријатског права: брачно право и дао основе уз најнужније напомене о шеријатском праву у опште (примена, дефиниција, извори, секте и школе у исламу, карактеристике шеријатског права). Излагања о брачном праву, после историског увода о посханку исламског права, писац је поделио на она о склапању брака, на она о последицама брака и на она о престанку брака. Излагања су јасна, без непотребне опширности и како благодарећи њима улазимо у сасвим непознату правну материју, веома су интересантна и инструктивна. У критику излагања г. Др. Беговића не можемо улазити због тога што нам је шеријатско право непознато, али оно што можемо рећи, то је, да писац, у многим контроверсним питањима, која излаже са пуно научничког поштења и савесности, заступа и брани гледиште најближе правној логици и текстовима. Наша правна књижевност добила је несумњиво у делу г. Др. Беговића један озбиљан прилог за упознавање шеријатског права, непознатог и правницима, па наравно и широким народним масама. Међутим, оно као наше позитивно право заслужује да му се посвети нарочита пажња и заслуга је г. Др. Беговића што нам је са потребном стручношћу изложио несумњиво најинтересантнију материју из шеријатског права: брачно право. Др. Бранислав М. Недељковић: Историја баштинске својине у Новој Србији од краја 18 Века до 1931, са предговором г. Живојина М. Перића професора Универзитета. Београд, 1936. Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон а. д. Стр. 348. Г. Др. Бранислав М. Недељковић узео је за предмет своје докторске дисертације на Правном факултету у Београду Историју баштинске својине у Новој Србији од краја 18. Века до 1931. год. Предмет му је овај дао могућности да изрази своје гледиште у историском, социолошком, правном и политичком погледу. Историски део проткан је веома марљиво истраженом и употребљеном грађом, социолошка разлагања имају широк основ у новом друштвеном схватању о свсјини кога је и раније било, што није било запажено све док савремена наука није пружила истраживачима социолошке методе, правна разлагања црпљена су из разних више или мање успелих општих прописа а политичка разматрања доводила су до закључака изражених у главном у нашим великим политичким покретима који су проблему својине поклањали особену пажњу. Систем излагања пишчев је следећи: муслиманско баштинско право, баштинска својина за време Првог устанка, баштинска аграрна реформа од 1833.-1844. год.,, нова баштинска аграрна реформа од 1880. год., 1912.—1931. год., са једним општим погледом на развој баштинске својине у Новој Србији. Завршни део, који садржи опште погледе пишчеве на развој баштинске својине у Новој Србији, пружа нам пишчеву мисао критички продубљену. Г. Др• Недељковић сасвим правилно констатује да је систем наше баштинске својине прошао у 19. Веку тако рећи кроз револуционарву периоду: од система колективне својине, затим муслиманског система својине — властеоска баштина према сељачкој — меропашкој баштини, који је важио до Првог устанка, прелазимо на систем индивидуалне својине 1844. год. са доношењем Грађанског законика, којим је слободан народ прописао себи слободне прописе о својини. „Друштвени проблем наше Народне Револуције од 1804—1833 није ни буржоаски, ни раднички, он је сељачки, дакле баштинско-аграрни. Ми немамо градске буржоазије не само националне, него ни туђе. Нешто Цинцара и Грка по варошима и уз друмове немају никакав већи социалан значај. То је једна од битних одлика покрета из 1804 и 1833 г. Друго, сељаштво као такво има исти положај и правни и економски у односу према владајућој класи муслиманској — спахијама и читлук сахибијама. Оно је, као потлачена класа, једнодушно у својим захтевима, који су у првом реду економске природе, — у баштинско-аграрној области то значи ослобођење баштине од сваке зависности према господару био он спахија или читлук сахибија. Како осим класне разлике постоји верска између господарске и експлоатисане класе, то овде класна борба добија верски а уз њега и национални карактер. — Устанак носи и води цео народ, који је састављен од тежака. У том агриколвом друштву још се не чини подвајање између сиромашнијих и богатијих сељака. Сви су до јуче били раја; а земље, која је главни извор богаства, има у