Бранич

286

„БРАНИ Ч"

ове катедре изабрао г. Др. Мехчеда Беговића, писца горњег дела, који већ веколико година предаје ову важну правну материју са успехом. Г. Др. Беговић је изабрао најинтересантнији и најважнији део шеријатског права: брачно право и дао основе уз најнужније напомене о шеријатском праву у опште (примена, дефиниција, извори, секте и школе у исламу, карактеристике шеријатског права). Излагања о брачном праву, после историског увода о посханку исламског права, писац је поделио на она о склапању брака, на она о последицама брака и на она о престанку брака. Излагања су јасна, без непотребне опширности и како благодарећи њима улазимо у сасвим непознату правну материју, веома су интересантна и инструктивна. У критику излагања г. Др. Беговића не можемо улазити због тога што нам је шеријатско право непознато, али оно што можемо рећи, то је, да писац, у многим контроверсним питањима, која излаже са пуно научничког поштења и савесности, заступа и брани гледиште најближе правној логици и текстовима. Наша правна књижевност добила је несумњиво у делу г. Др. Беговића један озбиљан прилог за упознавање шеријатског права, непознатог и правницима, па наравно и широким народним масама. Међутим, оно као наше позитивно право заслужује да му се посвети нарочита пажња и заслуга је г. Др. Беговића што нам је са потребном стручношћу изложио несумњиво најинтересантнију материју из шеријатског права: брачно право. Др. Бранислав М. Недељковић: Историја баштинске својине у Новој Србији од краја 18 Века до 1931, са предговором г. Живојина М. Перића професора Универзитета. Београд, 1936. Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон а. д. Стр. 348. Г. Др. Бранислав М. Недељковић узео је за предмет своје докторске дисертације на Правном факултету у Београду Историју баштинске својине у Новој Србији од краја 18. Века до 1931. год. Предмет му је овај дао могућности да изрази своје гледиште у историском, социолошком, правном и политичком погледу. Историски део проткан је веома марљиво истраженом и употребљеном грађом, социолошка разлагања имају широк основ у новом друштвеном схватању о свсјини кога је и раније било, што није било запажено све док савремена наука није пружила истраживачима социолошке методе, правна разлагања црпљена су из разних више или мање успелих општих прописа а политичка разматрања доводила су до закључака изражених у главном у нашим великим политичким покретима који су проблему својине поклањали особену пажњу. Систем излагања пишчев је следећи: муслиманско баштинско право, баштинска својина за време Првог устанка, баштинска аграрна реформа од 1833.-1844. год.,, нова баштинска аграрна реформа од 1880. год., 1912.—1931. год., са једним општим погледом на развој баштинске својине у Новој Србији. Завршни део, који садржи опште погледе пишчеве на развој баштинске својине у Новој Србији, пружа нам пишчеву мисао критички продубљену. Г. Др• Недељковић сасвим правилно констатује да је систем наше баштинске својине прошао у 19. Веку тако рећи кроз револуционарву периоду: од система колективне својине, затим муслиманског система својине — властеоска баштина према сељачкој — меропашкој баштини, који је важио до Првог устанка, прелазимо на систем индивидуалне својине 1844. год. са доношењем Грађанског законика, којим је слободан народ прописао себи слободне прописе о својини. „Друштвени проблем наше Народне Револуције од 1804—1833 није ни буржоаски, ни раднички, он је сељачки, дакле баштинско-аграрни. Ми немамо градске буржоазије не само националне, него ни туђе. Нешто Цинцара и Грка по варошима и уз друмове немају никакав већи социалан значај. То је једна од битних одлика покрета из 1804 и 1833 г. Друго, сељаштво као такво има исти положај и правни и економски у односу према владајућој класи муслиманској — спахијама и читлук сахибијама. Оно је, као потлачена класа, једнодушно у својим захтевима, који су у првом реду економске природе, — у баштинско-аграрној области то значи ослобођење баштине од сваке зависности према господару био он спахија или читлук сахибија. Како осим класне разлике постоји верска између господарске и експлоатисане класе, то овде класна борба добија верски а уз њега и национални карактер. — Устанак носи и води цео народ, који је састављен од тежака. У том агриколвом друштву још се не чини подвајање између сиромашнијих и богатијих сељака. Сви су до јуче били раја; а земље, која је главни извор богаства, има у