Бранич

300

„Б Р А Н И Ч*

као државни судија, јер се мора уважити чињеница, да се ту ради о обраничком суду, а не о редовном суду. Па иако је законодавац при стварању институције Обраничког суда за новинаре одредио, да један државни судија има да врши претседничку дужност, те тиме није тај суд добио карактер једног државног суда. Стога се на службену функцију претседника тога суда нити не могу применити прописи који постоје за редовне судове односно судија, а нити опћи прописи који за државне службенике вреде по закону о чиновницима. Обзиром на речено, када је у § 13. Уредбе о новинарима наређено, да претседника Обраничког суда за новинаре именује Министар Правде на 3 године, онда функција тога претседника има и може да траје само 3 године, а не више, те не може бити говора о некој даљњој дужности или овлаштењу за вршење те функције до разријешења по надлежној власти. Да је накнадно ипак уследило постављење судије Н. за претседника наведеног Обраничког суда са даном 31. децембра 1932. не мења ништа на ствари, јер односно решење Министарства правде није било објављено у време, када је судија Н. у горњој ствари као претседник Обраничког суда судио, те оно ни којој од странака није било познато, дапаче ни самом судији Н. Стога се не може ки сматрати да је постојало овлаштење судије Н. за вршење дужности претседника наведеног суда". У ревизији против ове пресуде истакли смо: „Основни уставни принцип је да сви грађани уживају заштиту својих права од државе. Ову заштиту држава врши преко својих судова који могу бити редовни и специјални. Специјални судови су такви судови, који су посебном но^јмом устројени за нарочиту врсту предмета. (Судови за ратну штету, инвалидски судови, судови радничког осигурања, изабрани одобрени по закону о радњама и т. д.). И ови судови су државни судови, јер од воље странака. не зависи дали ће они судити, него је њихово устројство и поступак одређен од државе принудним нормама. Врло је чест случај да овакви судови немзју сталне судије, којима је то редовна дужност. (Судови за ратну штету и инвалидски судови чији су чланови редовите судије, избрани одбори чији је претседник управни чиновник и т. д.) Међутим странке, које се могу и одрећи својих приватноправних захтева, могу се и тако нагодити да повере одређеним лицима да им пресуди спор, па се тиме обвезују да ће извршити праворек изабраних судија. У том случају странке се одричу своје заштите, али само за поједини случај. Несумњиво је да Обранички суд за новинаре који је стална институција чијег претседника именује Министар Правде из реда државних судија спада у групу специјалних судова, који су такођер државни судови , ма да не спадају у организациони склоп редовних судова, јер држава преко њих врши заштиту права грађана на исти начин као што то врши преко редовитих судова. Битна је наиме разлика између обраничног суда за новинаре и осталих приватних избраних судова у томе што код њега не