Бранич

ИЗБРАНИ СУД ЗА НОВИНАРЕ

301

-зависи о вољи странака да ли ће он у конкретном случају судити или неће, него је он устројен принудном нормом мимо воље странака. Према томе пропис Уредбе који нормира надлежност ових судова нема карактер одрицања од државне заштите као што то има уговор о избраном суду. Данашње устројство правне државе не познаје никакву приватну судбеност, која би мимо државе припадала некој ужој заједници. Апелациони суд сматра да обранички суд за новинаре није државни суд, али нигде не каже што је потребно за карактер државног суда. Ваљда Апелациони суд мисли да овакав суд мора имати сталне чиновнике, или своје просторије. Међутим ово све није обиљежје државног суда, јер видимо да постоје специјални еудови, који нити имају сталне чиновнике, нити своје просторије па су ипак државни судови. Меродавно је да оваква институција врши функцију која принада држави и да је устројена принудном нормом од стране државе. Не би се иначе никако могла уредба о новинарима довести у склад са § 673. гр. п.п., који судијама забрањује да се примају чланства избраних судова. Конзеквенца која произлази из становишта призивног суда је та да се Уредба о односу између новинара и власника листова има разумети тако да се принудним путем новинарима одузима заштита, коју они уживају као једнакоправни грађани државе -па се иста поверава, некој приватној институцији. Ма да сам ја већ у призиву упозорио на то, Апелациони суд прелази преко ■овог питања, а да практично усваја ово тумачење које нема никаквог упоришта у тексту цитиране уредбе и не само што је у очитој противности са основним уставним принципом. При решавању питања је ли Обранички суд за новинаре државни специјални суд, или приватни избрани суд, не може се мимоићи чињеница, да је овај суд креиран принудном нормом од стране државе, и да не зависи од воље странака да ли ће тај суд судити или неће. Суђење је функција која припада држави и никоме другоме. Обранички суд је стога државни специјални суд, јер врши 'функцију која припада држави. На овом функционарном становишту стоји и кривични законик (§ 14.) према коме судија оваквог суда одговара за повреду службене дужности једнако као и државни чиновник. Не може се стога заправо ни говорити о државним и недржавним судовима него о сталним судовима и оним који су устројени за поједини случај. Да ли ће се у организационим питањима за новинарски суд применити принципи који важе за јавне власти и институције или они који важе за избране судове, који суде у појединим случајевима, о том не може постојати никакво питање, кад је из § 13. цит. уредбе очито да се овде ради о сталној и државној институцији. Истеком трогодишњег рока Обранички суд за новинаре није престао постојати и морао је и даље уредовати, а ништавост би