Бранич

О НАДЛЕЖНОСТИ ПРОГЛАШЕЊА итд.

313

уредаба и наредаба имаде сматрати укинутим, како се то каже у Мин. образложењу, јер се „није могло препоручити таксативно набрајање закона, уредаба и наредаба који ће ступањем на снагу новог закона престати важити с тога разлога, то је број ових ззкона, уредаба и наредаба, који важе у појединим подручјима о предметима новог Ванпарничног поступка велик, а нема о њима поуздане евиденције и стога прети опасност, да би ово наређење могло бити непотпуно." Али, иако су место тих старих законских одредаба, наредаба и уредаба дошле одредбе новог Вп., ипак су и неке његове одредбе овим Уводним законом (Увп.) у прелазним наређењима (одељак В) ограничене у својој примени. Наиме, у чл. 27 Увп. вели се: „Док јединствени грађански законик'не добије обавезну снагу, наређења о ванпарничном поступку, која се односе на усмене изјаве последње воље и изјављивања последње воље пред судом (§§ 52 до 54,299 и 300), на обавезност наследничке изјаве и на последице кад се пропусти наследничка изјава (§§ 93 и 94), на придржавање благодети пописа (бенефициум инвентари, § 94 став 1 и § 69 став 1), на позивање веровника заоставштине (§§ 106 и 107), на плодоносно улагање главнице штипеника (§ 159), на штитничке рачуне (§ 162), на старање за ванбрачну децу (§§ 181 и 182), на утврђење очинства у случајевима § 216, на негу, васпитање и издржавање малолетне деце (§ 264) и на одређивање мираза и спреме (§ 264), примењиваће се само у толико, у колико за њих посгоји основ у прописима грађанског права, који важе у појединим подручјима Краљевине." Из овога излази, на пример, да одредбе новог Вп., које говоре о проглашењу усмених изјава последње воље (§§ 52 до 54 и 299 и 300 Вп.), немају ослонца у постојећем грађанском законодавству, бар на правном подручју К. С. у Београду, и не слажу се са његовим изузетним одредбама о усменом тестаменту. Отуда, као што вели Др. Адам Лазаревић 2 ), њихова примена (за правно подручје Касационог суда у Београду) за сада не долази у обзир, те остају и даље на снази прописи Грађ. законика и Несиорних правила, који се имају искључиво примењивати, како у погледу свега што се тиче услова и претпоставки за састав и пуноважност усменог тестамента, тако и у погледу изјављивања последње воље пред судом, односно прављења јавних или судских тестамената и чуаања вансудских респ. приватних писмених изјава последње воље. Ту, дакле, за сада нема никаквих одступања од старог законодавства. Али, овим његовим прописом, па ни којим другим нису ограничена наређења Вп., која говоре о проглашењу писмених изјава последње воље, а то су прописи §§ 49 до 51 Вп.—те се према томе. имају на све случајеве од ступања на снагу Вп. примењивати и на правном подручју Касац. суда у Београду. Како ове одредбе о проглашавању писмених изјава последње воље, бар у колико се тиче саме надлежности, што нас овде У главноме и интересује, нису идентичне са одредбама Неспорних правила (§§ 40—48), то ћемо покушати да се у даљем излагању

~) „Архив", књ. XXX, бр. 6, стр. 532.