Бранич

312

„Б Р А Н И Ч"

ако противу њега није тужба подигнута. Налазим, да би се иста морала доказивати, јер код ових тужби пресудно је за одговорност државе да је баш утврђена одговорност самог чиновника. Ако по оваквој тужби држава буде осуђена на накнаду штете по тужби приватних лица, онда редовни судови суде и о накнади штете, коју је судија учинио у службеној дужности грађанима злонамерно или из крајњег нехата. Право на тужбу застарева за три године, рачунајући ове три године од дана када је постала правоснажна пресуда, којом је држава осуђена на накнаду штете. По § 25 зак. о судијама овај се пропис примењује и на сва она лица, која и ако нису судије по закону о судовима врше судијску власт ст. 2. — § 20 зак. о судијама. Одмах падају у очи два изузетка од општих принципа по § 78. Судије одговарају једино за злу намеру и за крајни нехат. Дакле судије као обични чиновници не одговарају за обичан нехат већ само за крајњи нехат, али опет са друге стране у погледу судија сасвим је друга застарелост, много дужа, него код обичних чиновника. У случају да и мимо ове забране буде подигнута тужба противу судије истовремено са тужбом противу државе тужба ће се као таква одбити услед недостатка пасивне легитимацијесудије за овај спор, а спор ће се продужити једино противу државе и она ће се једина осудити на плаћање.

Јовица Б. Мијушковић, судија Среског суда за град Београд. О НАДЛЕЖНОСТИ ПРОГЛАШЕЊА ПИСМЕНМХ МЗЈАВА ПОСЛЕДЊЕ БОЉЕ ПО НОБОМ ВП. — По иравилу и ио изузетку. И да ли и у чему треба ту надлежност мењати? I Ступањем на снагу новог Вп. за Краљевину Југославију, који се већ примењује готово на целом правном подручју наше државе, изузев правног подручја Великога суда у Подгорици, 1 ) по § 2 Увп. престали су да важе прописи других закона, уредаба и наредаба о предметима, који су уређени овим новим поступком у колико нису Уводним законом за ванпарнични поступак оставл^ени на снази. На овај начин хтела се дати једна иоуздана подлога за решење питања, да ли се и који од ранијих закона,

1 ) По § 1 Увп (Уводног закона за закон о судском ванпарничном поступку), Закон о Вп., овим § 31 ст. 2 његовог другог и седмог дела, добио је обавезну снагу на целом правном подручју наше државе, сем Апел. суда у Скопљу к Великог суда у Подгорици, 4 фебруара 1935 год., док је у правном подручју Апел. суда у Скопљу добио обавезну снагу 1 нов. 1935 г. На правном подручју Вел. суда у Подгорици има да добије обавезну снагу по протеку шест месеци од ступања на снагу Гр. п.п. на том подручју.