Бранич

САГЛАСНОСТГЛАВНЕ КОНТРОЛЕ

325

и повећавањем тога броја са овим одлукама које се тичу појединца а не достављају се Главној контроли — када се тај број упореди са бројем спорова код Државног савета, којих је у 1933 год. било свега 12.235. Овако дакле ствар стоји са одлукама адмииистрације које могу бити предмет спора код Државног савета. Верујемо да је сличан случај и са одлукама које могу битк предмет спора код управних судова — и то из ових разлога. Пре свега, администрација се већ, можемо рећи, навикла да се махом придржава закона и уредаба што јој је у осталом и дужност. А затим сама могућиост тужбе противу одлука администрације, само постојање административно-судске контроле над њеним радом —• врши довољно јак утицај на администрацију да она води рачуна о законитости својих одлука — те се тако законист рада управне власти јавља као правило, а нгзаконитост као изузетак. У колико се и воде спорови, претежно су због неправилног тумачења и примене закона, а врло ретко, што ипак није искључено, услед очите противности одлука администрације са законом, то јест услед каприса административних органа. Као што смо горе показали Главна контрола сем тужби по актима које цени а који би могли бити предмет спора код Државног савета доноси и другу одлуку — сагласност. — Шта је сагласност Главне контроле? Сагласност Главне контроле јесте одлука којом Главна контрола констатује да је један акт управне власти, који је она ценила — правилан: на закону основан и у законској форми донет. О овој својој одлуци Главна контрола извештава и власт која је акт у питању донела и на тај начин ставља тој власти до' знања да неће дизати тужбу код Државног савета против односног акта. — Интересантно је поменути да у закону о Главној контроли ни З.д.с. нема ни једне речи о сагласности Главне контроле. Ту се говори само о тужби Главне контроле код Државног савета и дужности администрације да извесне своје одлуке доставља Главној контроли на оцену. Питање легитимације за тужбу код Државног савета законодавац је сматрао за потребно да нарочито нормира, пошто је то питање једне надлежности Главне контроле, која не произилази само од себе, из осталих њених надлежности. Међутим сагласност Главне контроле, као неопходан пандан њеној тужби, законодавац и не помиње пошто сигурно сматра да се сагласност сама по себи разуме: да ће Главна контрола за све акте администрације који буду предмет њене оцене, а које би могле бити оспорене код Државног савета — ако их не тужи, донети своју одлуку, којом ће констатовити да су акти у питању правилни. У пракси, Главне контроле и саме администрације, таква одлука Главне контроле назива се, као што смо горе видели — сагласиост Главне контроле. Пошто смо утврдили шта је са л с ст Главне контроле остаје нам да решимо следећа два питањ у вези са њом. 1) Ко је у Главној контроли надлежан да донесе одлуку о сагласности кад у 3. гл. к. ништа о томе не каже? Пошто је сагласност пандан тужби, то ће за ту одлуку