Бранич

330

„Б Р А Н И Ч"

Др. Бор. Д. Петровић — Београд. КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ САУЧЕСНИКА У КРИВИЧНИМ ДЕЛИМА КОЈВ ИЗВРШЕ ДЕЦА С ОВЗИРОМ НА КРИВИЧНИ ЗАКОНИК КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВШЕ. 1) Питање кривичне одговорности деце у опште, а и питање кривичне одговорности саучесника у делима која изврше деца је веома интересантна, те је од важности видети како је ово питање расправљено у кривичном законику за Краљевину Југославију. Кривични законик у своме § 14 став I узима да су деца они малолетници који нису навршили 14 година живота, и дете: „које учини дело, због којег кривични законик прописује казну, не може се гонити, нити казнити" (§ 26 став I К. 3.), већ ће се: „такво дете предати родитељима или старатељима или школској власти да га они казне, да се о њему старају и да над њим воде надзор". Дакле као што се види дете као извршилац кривичног дела, не може се кривично гонити, а то значи да се према њему не може покренути кривични поступак, кривична истрага, док је питање покретања извиђајних радњи изгледа према горњем законском тексту остало нерешено. Насупрот, према нашем мишљењу има се узети да ни извиђајне радње према детету, које изврши кривично дело, не може власт предузимати, ово са разлога што се под изразом „гонити" из § 26 став 1 К. 3. има разумеги кривични поступак уопште, дакле, како извиђајне радње тако и истражне. Против детета не може се изрећи казна како то изрично наглашава горе цитирани законски пропис. Међутим, поставља се питање да ли се према детету могу изрећи мере безбедности, када изврши кривично дело, у место казне. Према цитираном §-у 26 став II и III К. 3. дете ће ее предати родитељима или старатељима или школској власти да га они казне, а ако је дете напуштено и морално покварено, предаће се „заводу за васпитање" или „подесној породици". Ове мере закон назива иринудно васаишање, које наређује старатељски судија. Да ли је ово принудно васпитање мера безбедности или не? Према § 50 К. 3. мере безбедности су: задржавање по издржаној новој казни, упућивање у завод за рад, упућивање у завод за лечење, или за чување, упућивање у завод за лечење пијаница, забрана посећивања крчме, заштитни надзор, протеривање, забрана вршења позива или заната и одузимање извесних предмета. Дакле, као што се види, овде је закон лимитативно набројао мере безбедности и мимо ових суд не може друге да изрекне, и ако закон истина за мере безбедности, није предвидео принцип легалитета мера безбедности као што је то учинио за казне у своме § I К. 3. Када се према пропису § 26 К. 3. према деци која изврше кривично дело, имају применити принудне васпитне мере, које се разликују од мера безбедности, и када у § 50 К. 3. нису ове мере предвиђене, као мере безбедности, онда је самим тим немогуће применити мере безбедности поменуте у § 50 и према деци која изврше кривично дело. На тај начин с обзиром на пропис § 26 став III. и IV. К. 3. закон