Бранич

332

„Б Р А Н И Ч'

евоје радње саучешћа, пошто је саучешће акцесорне природе. Тако на пр. дете испод 14 година изврши кривично дело крађе за које закон предвиђа казну (§ 314), дете се неће казниги у овом случају према § 26 став 1 К, 3., али кривично дело, овде крађе, и дете као кривац, постоји, али услед постојања својства детета оно неће бити као извршилац кажњено. Из овога јасно излази какав је положај саучесника у делу које дете изврши, у нашем примеру крађе, где ће саучесници бити кривично одговорни па према томе и кажњени за саучешће у кривичном делу крађе, и ако дете то неће бити. Њихова се одговорност базира на § 34 К. 3. (в. Др. Б. Д. Петровић: Проблем акцесорне при роде саучешћа у Науци кривичног права, Београд 1935. годЛ Тако ст. 4. § 34 крив. зак. гласи: „Лични односи, својства 1 околности, услед којих се или одговорност искључује, или кахњивост повећава, смањује или искључује, могу се узети у обзф само оном учиниоцу подстрекачу или помагачу кодкога сен.ађ\* Да кле како је својство детета лично својство, то се оно нал?зи само код њега, а саучесници који то својство немају, неће б>ти ослобођени кривичне одговорности, ма да се дете неће казшти за кривично дело на основу § 26 крив. зак., јер за кажњшост саучесника је довољно да постоји кривично дело, а у овом :лучају ово постоји. Овакву солуцију о одговорности саучесшка дала је Трипартиција (Персонализам), систем владајући у Вуци кривичног права, према којој се кривично дело схвата као <исто објективно кривично-правно биће, за разлику од Бипариције која схвата кривично дело као објективно-субјективно криичноправно биће, т. ј. у појам кривичног дела увлачи појам к^вица, дакле елементе кривца увлачи у појам кривичног дела. Према оваквом схватању кривичног дела од стране Бипартитног истема саучесници ће, бити неодговорни за своје радње када главни кривац извршилац кривичног дела није одговоран, када - према њему искључена казна, јер у томе случају нема кривичРг дела у опште пошто му недостаје субјективни моменат, те поЈто нема кривичног дела то услед акцесорне природе саучешћ; неће ни еаучесници одговарати за своје радње, па према томе *еће бити ни кажњени. У нашем примеру у случају када дете и?рши кривично дело крађу оно неће бити кажњено, дакле својсво детета је лични основ искључења казне, али саучесници п^ма објективном схватању кривичног дела биће ипак кажњенијер у томе случају постоји кривично дело па услед акцесорне >ј?ироде саучешћа саучесници су одговорни па према томе и к;жњиви, док нз супрот према субјективно-објективном, схватању кгивичног дела у поменутом примеру саучесници неће одговарат^ јержада нема кривца онда нема ни кривичног дела, а када овог невд^онда се ни саучесници не могу казнити. Гледиште објектг /вно-сбјективне теорије горе изложено у супротности је са позитивни^ законодавством, а теоријски се не може оправдати. (в. Др-р- Д. Петровић: Проблем акцесорне природе саучешћа у Н|?чи Кривичног Права, стр. 1—53 и даље). Како југословенски кривични законик схвата кривНно дело као чисто објективно биће то је он усвојио и гледиш: Трипар-