Бранич

ПРИГОВОРИ У ПОСТУПКУ итд 333

тиције по питању кривичне одговорности саучесника код питања које овде расправљамо. На овом гледишту стоје већина послератних кривичних законика, као што су: талијански, пољски, дански кинески као и Пројект ревизије за француски кривични законик.

Др. Милош Стјеаин, суд. приправник — Велико Градиште. ПРМГОБОРИ У ПОСТУИКУ ЗВОГ СМЕТАЊА ПОСЕДА И ИЗВРШНОСТ КОНАЧНОГ ЗАКЉУЧКА Нови грађански парнични поступак својим §§ 548—554унео је у правни живот једну новост коју у тој форми није познавало ниједно правно подручје, а које је сасвим страна подручју београдске Касације. Стога није чудо да оно неколико и на око врло једноставних прописа рађају у пракси цео низ двојбених питања која нужно чекају одговора да би се пракса у свом почетку скренула са рђавог пута. Између свих прописа који се односе на поступак по тужби због сметања поседа највећу бригу задаје пропис § 551 гпп. Својим пасусом: ,,Расправа ће се ограничити на претресање и доказ чињенице последњега стања поседа и насталог сметања, а искључено је свако претресање о праву на посед, о наслову, поштењу или непоштењу поседа..." изгледа да је § 551 гпп. унапред искључио као неумесне све приговоре туженика који би ишли за тим да утврде његово јаче право на посед или несавесност тужиоца као поседника. Сви приговори да је тужилац можда сам пре подигнућа тужбе прибавио посед од туженика насилно, потајно или молбом осуђени су унапред ка неуспех по строгом слову закона, а како су прописи грађанског поступка јавноправног карактера па према томе не трпе никакове аналогије или екстензивног тумачења, то изгледа да су судови дужни поштивати то строго слово закона и ако се оно у многим случајевима показује као очито неправедно. Поставља се питање да ли је уза све што је горе речено могуће да приговори туженика у станозитим случајевима успију; да ли- је могуће да некада право откаже заштиту очевидном узурпатору. Интердикта римског права која су имала за сврху заштиту поседе давала су туженику уз становите претпоставке прилику да с успехом истакне приговоре који би ишле за тим да се утврди да је тужилац од њега — туженика прибавио посед који сада штити на вициозан начин, то јест силом, кришом или молбом. Магистрат који је решавао поседовне тужбе одбијао је тужбени захтев чим би туженик успео да докаже истинитим своје приговоре. По угледу на римско право повео се и аустријски грађански законик, као и пракса аустријских судова, која је у свему копирала горе наведену праксу римских магистрата.