Бранич

334

,Б Р АНИ Ч"

Иако § 551 гпп. искључује по свом изричном пропису свако претресање горе наведених приговора, ипак би пракса ту строгост могла ублажити тим што би приговоре туженика, који иду за тиме да утврде непоштење тужиочевог поседа, уважила ако су ти приговори стављени у року предвиђеном у § 548 гпп. Узмимо следећи пример: А је фактични поседник све до 1 јануара, којега дана га Б истисне из поседа на вициозан начин.. А не подигне тужбу него око 20 јануара истисне Б-а из поседа опет на недозвољен начин, и Б још истога дана тужи А тужбом у смислу § 548 гпп. поводом које тужбе суд одреди одмах за други дан усмену расправу. У доказном поступку Б успе да докаже свој последњи посед, настало сметање и благовременост тужбе, а како су то једине претпоставке да се тужба у 'овом поступку уважи, то би она како на први поглед изгледа морала бити и уважена. Пита се сада да ли би А својим приговором, у коме тврди да од Б-а био лишен 1 јануара поседа, успео да одбије тужбу Б-ову. Да је тај приговор био стављен пре тужбе Б-ове у форми тужбе он би сигурно успео. Да је исти приговор био стављен на дан усмене расправе под претпоставком да Б није дигао тужбу он би такође успео. Зашто онда да он не успе и поред тужбе Б-ове? Зашто да не успе захтев који се ставља у форми приговора, када тај исти захтев успева безизнимно, када се стави у форми тужбе, вреди опште правило да сваки захтев, који успева као асИо успева и као ехсерИо? Зашто направити изнимку онде где се највише осећа потреба да се спасе што се спасти даде, да се неби отворила широм врата безакоњу? Не г у горе наведеном случају приговору А треба дати предност пред тужбом Б-а, па исти приговор, сматрајући га као тужбу која у свему одговара § 548 гпп., уважити, а тужбу Б-а одбити. Има још једно питање чисто формално са којим изгледа да судска пракса није начисто. Ради се о овоме: да ли су коначни закључци, донесени у поступку због сметања поседа изврши одмах по њиховом доношењу, боље рећи да ли рок предвиђен у диспозитиву коначног закључка тече одмах по доношењу коначног закључка или тек од момента његове правоснажности. Иако је грађански парнични поступак у том правцу дао јасан одговор својим § 554, којим сем рекурса искључује све правне лекове, и својим § 618, који каже: „Рекурсом се не одгађа извршење побијеног закључка", иако је законодавац можда за коначну одлуку у сметању поседа узео форму закључка а не пресуде једино због тога да ту буде места примени § 618. ипак изгледа да судови махом одлажу извршење коначног закључка до његове правоснажности. Неки судови то чине због тога што мешају појмове правоснажности и извршности, које појмове нови грађански парнични поступак оштро дели, особито кад су у питању закључци. Не применити § 618 у поступку због сметања поседа значи пре свега не поштиваги тај јасан пропис, а сем тога и не схватати сву хитност, коју је законодавац хтео нормирати у поступку због сметања поседа, а која хитност је потпуно промашила свој циљ ако се са извршењем коначног закључка чека док ее решв