Бранич

СУДСКА ПРАКСА

363

Адвокат у призавном писмену, није дужан иодносиша иарнично иуномоћје, већ је дужан исто иоднети тек у ирвој иарничној радњи — усменој иризивној расирави. (Закључак Касационог суда у Београду од 29. априла 1936г. Рек. 162). У правној ствари тужиоца Д. П. противу тужене Д. Б. ради остатка адвокатске награде у суми од 800 дин., Срески суд за град Београд пресудом својом од 8. марта 1935 год. П. 1910/34, осудио је тужену страну на плаћања спорног дуга. По призиву туженика, Окружни суд за град Београд закључком својим од 3. децембра 1935 год, одбацио је призив тужеников, као недопуштен, са разлога: „Окружна суд за град Београд по призивној расправи нашао је: По §551 гр.пп. у призивном поступку странке морају бити заступане адвокатом, а по § 137 гр.пп. заступници морају при првој парничној рацњи поднети доказ да су овлашћени за заступнике. Из изјављеног призива види се да је исти изјавио М. Д. Ј. адв. овд. који је и означио да ће странку он заступати, али како није поднео уз призивно писмено и овлашћење-пуномоћје као доказ да је заиста овлашћен, то је суд донео закључак као у диспозитиву. Чињеница да је пуномоћје поднето на призивној расправи без значаја је јер је ово требало учинити приликом подношења призивног писмена односно у року за подношење призива." По рекурсу туженика, Касациони суд у Београду закључком својим од 27. априла 1936 год. Рек. 161, укинуо је закључак Окружног суда и правну ствар вратио призивном суду, ради доношења одлуке по главној ствари, са разлога; „Испитујући закључак призивног суда у смислу § 620 гр.пп. поводом рекурса, туженика Касациони суд је нашао: „Да су основани наводи туженика, а на име: Побијаним закључком призивни суд одбацио је тужеников призив као недопуштен са разлога, што уз призивно писмо није било приложено пуномоћје заступника тужене стране. Погрешно је налажење призивног суда да је адвокат који је писао призив био дужан да у призив. писмену поднесе парнично пуномоћје. По § 559 гр.пп. призив се улаже предајом припремног поднеска (призивно писмено) парннчном суду првога степена. По § 561 у в. § 131 и 178 гр.пп. призивно писмено као припремни поднесак мора садржавати само потпис странке и потпис адвоката с тим, да је адвокат или пуномоћник дужан, да при првој парничној радњи, која је у овом случају усмена призивна расправа, — поднесе парнично пуномоћје, у изворнику или у овереном препису, да је овлашћен на заступање. И како је пуномоћник туженика по овом спору на расправи пред призивним судом одржаној на дан 3. децембра 1935 год. поднео призивном суду уредно пуномоћје то је призивни суд био дужан, а у смислу наведених законских прописа, да даље спроведе усмену расправу и своју одлуку донесе." По § 317 од II кси. и § 27 Зак. о адвокатима дозвољено је слободно ■уговарање о висини хонорара, без обзира да ли је уговор склоиљен ире или иосле дате одбране, или ире или иосле одмерене награде од стране кривичног суда ио захтеву браниоца. (Закључак II већа Касационог суда од 13. маја 1936 г. Рев. 523/36). У правној ствари М. С. противу. С. П. ради адв. хонорара, Окружни суд за град Београд пресудом својом од 15 јуна 1935 год. По-2428/35 осудио јетуженика на плаћање тужбеног захтева, са разлога: „Тужилац је навео да је туженика бранио пред овим судом каокривичном због већег броја кривица и да је са истим после дате одбране у истражном затвору уговорио да му поред награде коју суд одреди да још 25.000 дин. на име његовог хонорара. Туженик пориче тужиочеве наводе тврдећи да са тужиоцем никада није ништа уговорио о хонорару, а да је тужиоцу од стране суда досуђена бранилачка награда која му је исплаћена. Обазирући се брижљиво на резултате целокупне расправе и изведених доказа суд је по слободном увереал у смислу § 368 гр.пп. оценио све чињеничне наводе и изведене доказе па је нашао: исказом сведока Николе С. утврђено је да је туженик Л. Т. уговорио са тужиоцем да овоме на име хонорара да поред суме коју му суд одреди још 25.000.— динара, и да је то уговорено било на дан када је тужилац дао одбрану туженикову. Све се ово потврђује саслушањем тужиоца као странке, коме суд верује без заклетве. Како је утврђеио да је из-