Бранич

364

,Б Р А Н И Ч'

међу туженика и тужиоца склопљен уговор о утуженом хонорару, то је овај у смислу § 21 гр. зак. у в. § 531 гр. зак. дужан ту обавезу и да испуни. Суд је поклонио вере сведоку Н. С. мада и он води парницу против туженика по истом основу по коме и тужилац заснива своје тужбено тражење, јер није могао стећи уверење да је сведок овако сведочио зато што је и он тужио, Т. због хонорара за заступање по истим кривицама. Исказ сведока В. Т. да је тужилац приликом тражења да му тужени Т. исплати остатак хонорара до 7000 дин. које му је суд досудио, рекао да ће дати признаницу да је за хонорар измирен, суд разуме тако, да је се оваква изјава тужиоца Стевановића односила само на хонорар од 7000 дин. а не и на уговорени хонорар од 2 -.000 дин. То се види и из даље речи сведока да му је тужилац казао другом приликом да му тужени дугује још 25.000 дин. на име хонорара. Суд је ценио исказе сведока Ч. П. па је нашао: да је без важности за пресуђење овога спора, јер сведок није био непрекидно присутан разговору који се водио о хонорару између Т. и тужиоца, већ је за то време улазио и излазио неколико пута а сем тога, он није стајао тако близу њих да би могао добро да чује разговор. Исто тако без важности је и исказ сведока М. Ц. Туженику Т. суд није поверовао зато што је исказом сведока Н. С. утврђен навод тужиочев који је супротан исказу тужениковом." По призпву туженика, Апелациони суд у Београду пресудом својом од 3 јануара 1936 год. Пл. 1036/35 преиначио је пресуду првог суда и одбио тужиоца од тужбеног захтева, са разлога: „Ценећи резултате целокупне расправе и изведених доказа Апелациони суд је по слободном уверењу у смислу § 368 гр. п. п. нашао: да побијана пресуда Окружног суда није правилна и да неодговара закону са разлога: Кад је тужилац пред кривичним судом тражио бранилачку награду од туженика по умерењу суда и суд му исту досудио, Апелациони суд сматра, да је тужилац пристао на ову награду и није могао после изречене пресуде са тужеником уговарати и други хонорар за исту одбрану истог дана, јер је то требао да учини пре дате одбране пред судом т. ј. да са тужеником уговори о своме адв. хонорару пре дате одбране и пре изречене пресуде, па да изјави да је награда уговорена. Осим тога, овај уговор о награди хонорара ове врсте био би недопуапен у смислу § 538 и 539 грађ. зак. јер је бранилачки хонорар пристанком браниоца одн. у овом спору тужиоца једном нормиран умерењем крив. суда и ово питање између браниоца (тужиоца и оптуженог туженог) пречишћено, те не постоји више предмет уговора. Апелациони суд се није упуштао у оцену питање да ли је између тражиоца и туженика постојао уговор о бран. хонорару поред суме коју суд тужиоцу одреди још и 25.000 дин., јер према изложеном разлозима, ово би било без вредности за расправу спорног тражења. Са изнетих разлога, Апелациони суд је уважио призив тужене стране и побијану пресуду Окружног суда, преиначио као у диспозитиву § 591 и § 592 гр. п. п.". По ревизији тужиоца, Касацнони суд у Београду закључком својим од 13. маја 1936 год. Рев. бр. 523 укинуо је пресуду призивног суда са разлога; „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. п. п. повсдом ревизије тужиоца Касациони суд је нашао: Ревизиони наводи тужиоца истичу погрешну правну оцену призивног суда — § 597 т. 4 тр. п. п. питања да ли је допуштен уговор закључен између адвоката и оптуженог, коме је адвокат био брзнилац у кривичнсм предмету, после одмерене награде адвокату од стране кривичног суда по тражењу адвоката као браниоца у томе кривичном предмету или је такав уговор недопуштен. Пошто је призивни суд нашао даје такав уговор недоиуштен то тужилац у ревизији истиче погрешну прану оцену дату по томе питању. Касациони суд је нашао да стоје ревизиони наводи тужиоца и да је призивни суд дао погрешну правну оцену овог пигања са ових разлога: У § 317 од II ксп. и § 27 зак. о адв. предвиђена је слободна погодба о висини хонорара између браниоца и лица дужних да плате тај хонорар без об зира када се тај уговор склапа: било пре одбране или после, било пре одмерене награде од стране кривичног суда по тражењу браниоца или после те одмерене награде, јер такво ограничење у тим законским прописима нема. Навод призивног суда да је такав уговор недопуштен у смислу §§ 538 и 539 г. з.