Бранич

414

,Б Р А Н И Ч"

и по извесној правилности. У већини случајева све ове трансакције се врше без неспоразума и у том случају нема потребе да се говори о санкцијама у правној заштити, што не значи да је ту осуство ма каквог правног правила. Принцип остаје увек да правила међународног права првенствено важе за овај мирни међународни саобраћај који се врши и прилагођава овим правилима. Највећи део ових правила међународног права проистекао је из практике и обичаја посталих у овом мирном саобраћају, и, то је редован случај примене међународног права. Али често се дешава да свако не испуњава своје дужности које су му нужно наметнуте или које је примио драговољно. Дешава се да једно право, које припада личности моралној или физичкој, буде повређено, угрожено, буде непоштовано или оспорено или просто непризнато. Овде искрсава сукоб заштићеног права и неправа, као и потреба да се заштити нападнуто или само угрожено право. Отуда питање: како васпоставити ово повређено право, како накнадити причињену штету, како прибавити стварно поштовање и признање овога права, како обезснажити оспоравање права, једном речју како васпоставити пољуљани правни поредак и дати важност једном праву? Пред чињеницом могућих сукоба права и интереса у међународном праву, као и у сваком другом домену права, налазимо се пред овим проблемом: да ли је боље да ови конфликти буду расправљени путем правним или политичким, ако се већ одлучило да се не расправљају употребом силе. Ако се одлучи за правни пут, очевидно је да треба тражити међународно правосуђе које се намеће само од себе. Ово зато, што су одређена правила једне судске процедуре увек више за препоруку, но поступак у путу дипломатског решења спора, пошто њихова одређеност у облицима и сталност служи као гаранција за једну правилну примену материјалног међународног права на интернационални спор, т. ј. на чињенице и правна питања који чине предмет интернационалних спорова. На овај начин се процесно међународно право у опште појављује као један моћан бедем за безбедност и слободе оних који траже међународну-правну заштиту, и као правна заштита противу оних који газе међународне обавезе и дужности, а исто тако и противу оних на које спада дужност да подједнако и једнолико примењују правила тога међународног поступка, јер ако се примена правних правила не би вршила по сталним правилима увек је могућа злоупотреба. Ово зато јер егзистенција и правна добра свију предмета међународног права (т. ј. оних на које се има применити међународно процесно празо) ефикасно су заштићени само ако се има једно процесно право које гарантује безпристрасност за решење међународних конфликата. Потреба за једном процедуром је толико очевидна да је у другим доменима права подигнута на степен првог реда. Да ли се онда по изузетку сме допустити да само огроман домен међународнога права може остати без признатог процесног права, које треба да човечанству гарантује стварну сигурност? Без права међународног поступка, не би се знало како да се расправе међународни спорови. Истина правила овога поступка често престављају права*