Бранич

ПОТРЕБА ДА СЕ МЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ РЕШАВАЈУ И Т. Д.

415

ограничена права и истинске нападе на права ималаца права у случајевима када су они приморани да се подчине правилима поступка, и због тога и треба једна велика предострожност у шеговој употреби, што опет чини са своје стране да је од првокласне важности избор оних који ће примењивати то право. Правила међународног поступка имају јаван карактер као и свако друго процесно право. Ова су права и дужности у поступку међународном у јавном интересу т. ј. јесу од опште важности, или друкче речено она су у једном очевидном интересу заједнице. У томе је оправдање њине егзистенције. Да се боље" одреди овај интерес треба потврдити: да је општи интерес овде схваћен као интерес већине која чини међународну заједницу, јер овде где се ради о међународним споровима и о споредним правима увек може бити подељених мишљења. Без обавезног правног поступка међународни спорови би се решавали једино дипломатским путем или силом, што и чини највише да се вољно прибегава правним правилима једног обавезног међународног процесног права. Ако би се међународни правни спорови решавали било по случају, било по вољи јачег или опортунитету политичком, било би за сажаљење у највећем степену јер би понизило човечанство да се врати у варварство и незаслужену беду. Ако се међународни спорови не би решавали према објективним правилима једног позитивног права, према нормама утврђеним унапред пре насталог спора, ко би могао стварно да гарантује да не би био одлучујући фактор: час нека јача сила, која би била у стању да учини да превагне њен разлог „њено право", час нека коалиција две или више малих сила које би успеле да наметну своју вољу правоеуђу посредством чисте силе. Чињеница да се неко мора подвргнути процедури (т. ј. бити тако рећи објект једног процесног јавно-правног поступања), изгледа на први поглед само једна обавеза, само једна дужност, подчињавање, но та дужност има један корелатив, који лежи у праву тог објекта, да се у његовом правном спору обави један одређен низ радњи како за заштиту правног поретка тако за заштиту његових права и интереса. Са овим та личност постаје пуноправни и равноправни субјект правног спора, а не само објект што у неколико изгледа на први поглед. Дакле наличје поменуте обавезе јесте једно несумњиво важно право. И не само у домену унутрашњег административног права да се може говорити о субјективним правима појединаца, где спада такође и оно њино право на утврђену, објективну процедуру засновану на позитивним правилима 1 , него у опште у домену свега права како унутрашњег тако и спољашњег, треба и мора се признати право субјеката на утврђену процедуру, јер друкчије,то бибила стварна негација материјалног интернационалног права. И државе. као и физичка личност, имају у међунаоодвом спору несумњиво право на поступак заснован на позитивном праву

*) Ј. Ваг1ће1ету: Еззеј <Г ипе 4ћеог1е зиг 1ез (ЈгоИз зиђјесШб сЈеб ас1т1ш5(ге8. Тћезе, Рапб 1899.