Бранич

418

„Б Р А Н И Ч"

је: „Доносим ти главни згодитак као веренички поклон." Судбина се је нашалила и срећка је ускоро извукла главни згодитак од 100.000 мирнодопских круна. Вереник је био срећан због среће веренице. а ова опет због добијене велике суме. Малограђанска кћи постала је одједном сјајна партија, око које су се многи борили и вереник је на жалост утврдио, да је вереница према њему све хладнија и да под свима могућим изговорима одлаже венчање. Јднога дана она му опорим речима саопшти, да раскида с њиме веридбу. Она је претпоставила отменијег просиоца маломе чиновнику. Сав огорчен вереник је тражио, да му се врате његових 100.000 круна, а које је он сматрао као веренични дар. Али девојка није ни помислила, да му ову жељу испуни. Одбијени вереник поднео је после тужбу за повраћај вереничког дара. Сва три суда сложила су се једногласно у једној особитој пресуди: Тужилац је одбијен од његовог тражења. Једно му је само признато, да је тужена дужна, да му накнади куповну цену срећке, дакле једну смешно малу суму. Ова природном правном осећању једва разумљива пресуда образложена је тиме, да тужилац са срећком није више поклонио туженој него једну могућност на згодитак. Само ово и ништа више она је дужна, да му накнади. Други случај. Био је један господин прилично мрачне прошлости који је живео од разних сумњивих послова. Он се приближио једној усамљеној старијој госпођи, која је имала 10.000 шилинга уштеђевине. Овај казаљер умео је да придобије даму, тако да му је она потпуно веровала. Он јој је испричао, да се ни у једном послу не може зарадити толико новаца као трговином са заложницама, а којим се послом он сада бави, Ако она жели, он може на овај начин за годину дана да јој удвостручи капитал. Она му је предала сав свој новац и он је ових 10.000 шилинга употребио на трговање заложницама и зарадио је много новаца. Али госпођа од свега тога није видела ни новчића. Када је по истеку једне године тражила своју тешко стечену уштеђевину, па исту није добила, она је тужила за повраћај новца. Дужник је истакао особит ириговор, да је овде у питању тражбина — која се противи добрим наравима. Пословање са заложницама је забрањено, а'тужиља је из истог хтела да извлачи користи. Новац поверен за забрањене циљеве не може се тражити натраг. И гле, „морални" дужник имао је успеха са својим приговором. Тужиља је изгубила парницу и тиме сву своју уштеђевину. Како је некада било добро блаженом краљу Соломуну. Пошто тада није постојао још Согриз јипз сшНз, већ је правда изрицана једино по начелима правице и разума, лако му је било да донесе чувену „соломунску пресуду" у класичној распри двеју жена око детета. Као што је познато наредио је овај велики познавалац људи женама претворном збиљом, да дете пресеку његовим мачем на две половине, па да свака узме по један део. Док је једна жена билаодмах готова, да изврши краљеву заповеет, дотле је друга узбуђено узвикнула, да ће дете радије оставити својој супарници, само да остане у животу. Краљ је дао дете