Бранич

СУДСКА ПРЛКСА

433

168 у сиислу § 41 од. II зак. о кр. суд. пост. изјавио је захтев за заштиту закона против решења Београдског апелационог суда од 12-Х1-1936 год. Копа 234/36 којим је повређен формални закон у пропису § 74 од. II у в. § 210 к.с.п. зато, што се из решења Апелационог суда не види да је Апелациони суд решавајући о оптужници по приговору у смислу § 205 од. III кр.с.п. узео у расматрање приговоре поднете противу оптужнице, јер у разлозима свога решења није о својој оцени навео разлоге већ текстуално навео „да ће одбрана оптужених бити оцењена на главном претресу, на коме узети у оцену и наводе у приговору" — из чега се види, да наводи изнети у приговору нису били предмет оцене Апелационог суда, и ако Апелациони суд према наведеном пропису § 205 кр.с.п. решење по приговору има да донесе баш на основу самог приговора. — Према § 74 од. II к.сп. Апелациони суд је требао своје решење да довољно образложи тако да се из тога решења јасно види да су сви разлози у приговору оцењени од стране Апелационог суда, као и то како је дошао до своје одлуке о одбачају приговора. С тога је Касациони суд уважио овај захтев за заштиту закона у смислу § .375 к.с.п. констатујући ову'повреду. Апелациони суд. као рекурсни, овлашћен је ио § 167 стеч. зак. да улази у оцену разлога, који су руководили сшечајни суд да, по § 166 стеч. зак., ускрати одобрење иредложеног иоравнања. (Закључак II већа Касационог суда у Београду од 31 марта 1936 год. Рек. 166). По предмету стечаја М.М. трг. из Зајечара стечајни дужник поднео је предлог за равнање са својим веровницима нудећи им наплату 10% °Д њихових признатих тражбина у року од 90 дана по извршности закључка о скинућу стечаја. На рочишту одређеном за претресање о предлогу за поравнање, тражбине веровника који су гласали за поравнање износе суму од 1.374.301.34 динара. Целокупна сума свију тражбина, које дају право на гласање износи 1.724.780,52 д. Окружни суд у Зајечару, решавајући о овом предлогу за поравнање, решењем својим од 26 октобра 1935 год. С-6/35-4, није одобрио поравнање између стечајног дужника и његових веровника, са разлога: „Тражбине веровника, који су гласали за предлог о поравнању износе 1.374.301.34 дин. дакле више од три четвртине стварне тражбине, које дају право на глас, те се по § 159 ст. 3. Стеч. зак. нма сматратн да је предлог за поравнање примљен. Противу овог закљученог поравнања не постоји нн један разлог из § 165 ст. зак. због кога би се морало ускратити одобрење истог. Узимајући пак ово поравнање у оцену по § 166 ст. 3 суд је нашао: Из еписка пописа и процене робе стечајне масе види се, да роба према процени вештака претставља вредност од 441.723,15 дин., а поред тога с обзиром на накнадни списак стечајног дужника у поднеску под РБр. 69 и с обзиром на изјаву излучног веровника М. М. у поднеску под Бр. 42 у изгледу је, да се имовина стечајне масе може повећати још за 15.640 дин. а с обзиром на вересију, коју стечајни дужник потражује и која износи око 112.821,30 дин. има изгледа да ће се стечајна имовина још више повећати; па када се узме у обзир вредност имовине стечајне масе . аолази се до уверења да има вероватноће, да би стечајни веровници добили више ако би се стечајно поступање до краја извело, него ли, што би добили по закљученом поравнању. Из овога излази, да је закључено поравнање у "противности са заједничким интересима стечајних веровника. Како за поравнање нису гласали сви веровници, већ само четири њих са укупном свотом признатих тражбина уизносу од 258.368,85 динара што претставља знатну суму према своти укупних тражбина, које дају право на гласање, то суд сматра да се по § 167 т. 1. ст. 3. треба ускратити одобрење закљученог поравнања. Поред тога суд је нашао: из списа овог предмета види се, да је решењем овога суда од 16 децембра 1932 год. Бр. 13414 био отворен стечај над имовином дужника М., да је решењем овога суда од 26 маја 1933 год. Бр. 5232 одобрено принудно поравнање између стечајних дужника и његових веровника, по коме је стеч. дужник својим веровницима имао исплатити 40 0 | 0 од њихових тражбина у четири једнаке рате у року од одпо 6 месеци, да је решењем овога еуда од 4 јануара 1932 год. било уважено принудно поравнање ван стечаја између стечајног дужника и његових веровника по коме је својим веровницима имао исплатити 50°| 0 од њихових тражбина у пет једнаких рата у роковима за четири, седам, девет, дванајест и осамнајест месеци од дана извршности решења,