Бранич

502

„Б Р А Н И Ч"

конодазства, а не и остале, дубље и стварније мотиве овога законодавца. Узроке његове неће тражити на првом месту у остваривању једнакости и у хуманизацији права, него поглавито у факту што су фавооизирани редови најмногобројнији, тако дз својим гласовима претстављају интересантан предмет за парламентарце. Много је више дужника него поверилаца, много више сиромаха и невољних него богатих, више путника, радника, осигураника, закупаца, него превозача, послодаваца, осигурача и кућевласника ! Мали су многобројнији него велики, те онај ко њих задовољи осигурао је себи већину: демократски Закон само је победнички клик триумфујуће масе. И сва Риперова оштроумост и духовитост у излагањима не може нас спречити да констатујемо још једом његову јеткост и тесногрудост према демократији. Он јесте ухзатио многе неспретности у склопу демократских закона, нарочито у њиховом односу на опште принципе Сос1е сЈуИ-а, али се није потрудио да изнесе стварнемотиве реформи. Он не подвлачи нпр. да је свима тим мерама крајњи ииљ да се заштити живот јединке који је највиша вредност у демократском друштву, чак виша и од новца, и дате мере захтева' не само друштвена хармонија, него напрвом месту и сам интерес тих виших и срећнијих, ма да малобројнијих класа. За њега је политичка снага маса брутална сила која изнуђује по својој вољи законе од сиротих парламентараца. Као да је политчики моменат безначајна ствар и да се иза њега у крајњој линији не крије сам животни императив као последњи разлог. Па ни тај Риперов квази-мотив, политичка моћ гласача, није у стању да објасни све појаве у овој заштити слабих код демократије. Ослобођење дужника обавеза у већој или мањој мери било је претежно последица објективних разлога, као што су кризе и новчани поремећаји, а не само воље демократског законодавца; доказ је што> су и недемократске земље олакшавале положај својих дужннка. Рипер је даље изгубио из вида да ако инфлација иде у корист дужника, да дефлација пада на њахов терет, Затим да политички људи не могу извући никакву корист од заштићених жена, деце и заведених девојака: пошто они у својим џеповима не носе гласачке куглице, ту би им политичка рачуница пре саветовала супротне мере. Рипер још пребацује правницима да, су равнодушни према свим овим покорима које је демократија починилз праву, иако су они у много тежим приликама били браниоци поретка, онда кад су се, дивинизирајући култ закона, позивали на правду и стварали доктрину природног права да би сузбили прохтеве владара и силу апсолутне државе. Рекло би се да не осећа сав преокрет који се догодио и у унутрашњости демократског права и у ставу друштва према њему —- да је право у демократији постало оно што и треба да буде, народна зоља, и да је зато нестало потребе бранити народ од његовесопствене воље. С друге стране Рипер ће тврдити како парламекти нису прави преставници народа да би њихов законодавни рад имао онај морални ореол који му приписује демократија. Парламентебирају по њему велике групе, утицајне личности, директор највише