Бранич

СУДСКА ПРАКСА -545

личним додатком на скупоћу, ако је надлежном пресудом било више пресуђено". Као што се види из напред цитираног законског прописа за приватноправно потраживање може се узабранити једна трећина од принадлежиости, осим личног и породичног додатка на скупоћу, а за издржавање може се узабранити и више. Питање се поставља до које се границе може ићи са овим узабрањивањем када је у питању издржавање досуђено по пресуди надлежног суда. Ца ли се могу узети евентуално и целе принадлежности у залогу — т. ј. на њих ставити обезбеђење. На ово питање закон није дао одговор, па се може његов смисао различито и тумачити. Према нашем мишљењу, а доводећи у везу наређења закона о држ. саобр. особљу специјално § 253 у вези са наређењем прописа § 471 Срп. грађ. суд. поступка — тач. 7 ми сматрамо да се у попис могу узети у случају издржавања, па следствено и узабранити, и целе привадлежности службеника, ако су оне обухваћене извршном судском пресудом. Дакле ако жена добије спор око издржавања, који је водила са мужем службеником држ. саобр.. установа, и суд јој досуди да је овај дужан давати јој на име издржавања онолику суму колике су његове принадлежности, онда на основу § 253 закона о д. с.о. у вези § 471 тач. Срп. грађ. суд. пост. и закона о чиновнипима од 1931 г. могу се узети у попис целе принадлежности у циљу извршења судске пресуде. Ово је смисао поменутих законских прописа пошто се ни у једном законском пропису, који регулише ову материју не налази ма какво ограничење у погледу висине до које се може ићи код узимања у попис принадлежности службеника, када је у питању издржавање било жене било деце. б) Ово питање сасвим је на други начин расправљено код државних потраживања. Према § 96 став II. закона о д. с. о.: „за државно потраживање из службеног односа може се ставити забрана адмииистративним путем до 50% активних и 30% пензијских принадлежности". Дакле као што се види овде је у питању забрана и граница је у погледу висине до које се може ићи код узабрањивања принадлежности постављена до свога максимума а то је 50% односно 30%. Но та граница није исто тако постављена код питања узимања у попис принадлежности за извршење пресуде, те је и овде могуће различиго тумачење, Према нашем мишљењу и на овај се случај, кад је у питању државно потраживање, има применити иста солуција коју смо изложили под а) овога чланка. Овде најзад да напоменемо да су и забрана и попис у циљу извршења пресуде — срества обезбеђења дуга, али они имају различита дејства. Пописом се стиче залога исто тако као и удејствовањем забране, али је попис имовине за извршење пресуде пречи од стављене забране истог дана, дакле он има по рангу приоритет над забраном (з. § 469 Срп. грађ. суд. пост.) Према томе закон о д.с.о. је требао да предвиди и случај узимања у попис принадлежности државног саобр, службеника, а када то није учинио, онда се имају применити општи прописи који говоре о попису у циљу извршења судске пресуде, а то су прописи како закона о извршењу и обезбеђењу, који важи (т.ј. ступио је у живот и на снагу) у појединим деловима т.ј. правним подручјима наше Државе, као и прописи односни, оних правних подручја где овај закон није ступио још на снагу. Признаница о ирајему куиовне цене издата у смислу члана 37 Закона о заузимању неаокрешних добара за иотребу грађења железница од 1880 год. од стране лица коме је одузето имање, — нема силу таиије нити служи као доказ о својини. 1) По чл. 32 Закона о заузимању непокретних добара за потребе железнпца од 1880 год.: „При коначној исплати новца за накнаду начелство ће од дотичног сопственика изузети и од своје стране одостоверити признаницу, у којој се одузето имање има тачно да опише са означењем броја како списка тако и плана експроприсаног имања. Признаница та имаће силу таиије и начелство ће је послати Министарству грађевина те да тако одузето имање пређе у својину државну". Дакле као што се види питање стицања својине на експроприсаном имању бива по скраћеном поступку на основу чл. 32 закона од 1880 год., дакле и без преноса тапије на новог сопственика — овде државу. 2) Ово је питање било јасно и по грађ. законику, разуме се за територију Београдског Касационог суда, сходно § 292 грађ. законика у вези законодавног решења бр. 271 од 16 априла 1850 год. и бр. 1197 од 13 јула 1850 год. по којим прописима стиче се својина на непокретном добру било преносом по тапији, било уговором о преносу. Дакле по овим прописима имало се је узети да се и у смислу чл. 32 горе поменутог закона непокретна добра експроприсана за потребу грађана