Бранич

12

„Б Р А Н И Ч"

да схвати и уважи реалне потребе и оправдане интересе који су у сукобу. Грађански законици чак изрично овлашћују судију да се служи и другим правним изворима. Тако швајцарски у чл. 1, аустријски у § 7, игалијански у чл. 3, наш у § 8, док неки о томе додуше ћуте, али наређују судији, да под претњом казне мора да суди и пресуди (као СосЗе сш! у чл. 4). Обичаји, општи принципи постављени у закону, природна правда и правица (природно право), или, како је то у швајцарском законику речено да ће судија судити „као даје он сам законодавац" то су ти законски појмови о правним изворима којима се има послужити судија да би пресудио правну ствар за коју нема солуције у закону. Ово изрично овлашћење дато је истина за случајеве који у закону нису предвиђени, за тзв. празнине у закону, али је то ипак довољан критеријум и за оне случајеве који као такви нису у потпуности у закону предвиђени. Шта ово у суштики значи ? То пре свега значи, као што сам у почетку рекао, да законодавац познаје и признаје своје недостатке. Законодавац, дакле, не живи у илузији да је створио у тексту својих правила целокупно право, нити се по чему може закључити да уопште има такве претензије. Ја овде наравно мислим на област приватног права. Он је то признао и изрично, као што смо видели, а признаје то исто тако и прећутно. Прећутно признање састоји се баш у томе, што у законском тексту није све предвиђено и што законодавац није дао, управо није хтео дати дефиниције за извесне појмове и категорије које помиње. Тако се он уздржао да дефинише псјмове: о јавном поретку, о опште познатим обичајима 3 о природној правди и правици, о општим у закону постављеним начелима итд. и на тај начин створио широке могућности за прилагођавање схватањима која владају у друштвеној заједници, и то преко судије, која је увек члан те заједнице. То су ти духовито названи „вентили сигурности" у закону, који омогућавају шира и слободнија, али зато и непосреднија схватања о појавама, односима и сукобима у друштвеном животу и помоћу којих се, то је несумњиво, законодавство лакше прилагођава животу и променама у животу људи, а све ово кроз свест и савест судије. Да, господо, кроз свест и савест судије. Ту лежи основа класичнога појма законитости, ту је генеза интерпретативног процеса исвихњегових метода, ту се налази прави смисао еволутивне функције у вршењу правосуђа, то је крајња тачка где се завршава и где се увек завршавао појам права у његовој историчности, у његовом бивању и збивању као појаве, као факта, као кодекса, а где се оно појављује као нешто што долази из нашега духа, што у њему живи, што у њему постоји и из њега проистиче т.ј. где се оно појављује у својој идеалности. Овако схваћен процес интерпретације у крајњој анализи значиједан интроспективни поглед, један поглед према унутра, где се оличава претпостављање духа слову, где се врши преображавање правних схватања кроз један унутрашњи преображај и где се рађа „живо право" изражено у појму правде и схватању правичности. Мора се признати да између теорије о свемоћи закона и