Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

11

битан за остварење правних иовина у пракси и примени, јер противу тога у прво време постоји не само отпор оних према којима се примена врши, већ и оних који је врше. Ми који живимо у доба праве законске инфлације то морамо осетити и увидети дисхармонију која у томе погледу стварно влада. Али не само у времену навале новина у праву и законима, већ и иначе тај субјективни моменат код вршења правосуђа игра значајну улогу. Наш народ познаје ову ствар и сликајући баш тај феномен у правној примени на свој начин каже: параграф је параграф, па обрнуо га ти на коју год хоћеш страну. А један наш стари адвокат је рекао: „Више волим наклоносг судија, него наклоност закона". Ово су несумњиво мало драстичније илустрације, али оне,. поред свега тога, означују битне елементе у процесу интерпретације и правној примени. Не иде сваки калуп на исту ногу, нити свако друштво одговара истом степену саершенстаа у законодавству. Савршени закони претпостављају и боље друштво, и обрнуто, степен друштвеног живота захтева одговарајуће законодавство. И кад у овом погледу није постигнута бар приближна адекватност, онда се таква дисхармонија савлађује и ублажује путем процеса интерпретације у правној примени, а у самом том процесу употребљавају и примењују ови методи, који су с једне стране најпогоднији да се то постигне, а с друге стране они, који одговарају нивоу душевне и интелектуалне конституције носилаца правне примене. Када се све ово има у ваду, онда се сами по себи намећу извесни закључци које ћу овде само рекапитулирати, јер сам их већ довољно нагласио. Пре свега стоји чињеница, да је увек када је судија имао да чримењује аистрактна Еравна правила из закона на конкретне случајеве из живоШа долазио и да увек долази до израза његов напор да изнађе правилну солуцију, јер се она сама ио себи не пружа било што се текст закона на дати случај не може адекватно да примени, било што због његове нејасносш, или двосмислености, или могућности супротних решења нужео мора да се врши примена према унутрашњим ознакама самога конкретног случаја, било најзад што конкретни случај у питању није као такав предвиђен у закону. За изналажење потребке солуције служи процес тумачења и његови методи. Који ће метод с успехом у даном случају бити употребљен зависи од случаја који је у питању. Мени изгледа да између самих метода тумачења нема хијерархије или тачније речено, да се та хијерархија мења код сваког конкретног случаја. Зато на прво место долази она метода која је за дани случај најпогоднија, или је бар таква по оцени судије који примену врши. Таква је објективна стварност. Ако је н.пр. граматичко тумачење довољно оно ће и бити употребљено, ако пак није, употребиће се екстензивно, или рестриктивно, или тумачење путем аналогије итд. све до истраживзња смисла закона у духу модерног позитивног права, које поред закона признаје и друге правне изворе. Закон сам по себи у томе погледу судији ништа не смета, већ то у првом реду зависи од њега самога, од његове ерудиције, искуства, познавања животних прилика и смисла