Бранич

10

,Б Р А Н И Ч"

твораца законика... он треба да се пита каква би она била када би они данас редиговали исти законски пропис". У овим речима ^зражена је кратко и језгровито еволуција правних концепција о домашају закона и о функцији правосуђа, које су се, како се види, лагано и сигурно развиле у томе столећу. Више нису могле задовољити ни схоластичке методе тумачења тј. граматичко, логичко, екстензивно, рестриктивно и путем аналогије, ни старе догматичне школе као већ поменута егзегеза, која је претендовала да ће открити све право из писаних закона, или субјективистичка метода, која се сводила на истраживање законодавчеве воље. Уместо истраживања историјског смисла једног законског прописа тј. онога који му је законодавац дао или му је хтео дати у времену када га је редиговао, дошло се до истраживања његовог смисла који би му законодавац дао када би га редиговао у моменту када се тај смисао тражи. Унутрашња вредкост случајева поводом којих се врши примена закона, разлози и циљеви закона, то су објективни критеријуми којима се сада тежи приликом тумачења. Каже се: мења се човек, мењају се ствари, мења се судија, па се мења и закоаодавац; постављају се ноЕа питања која у времену када је законски текст редигован, нису ни постојала, па се с тим у вези морао напустити систем истраживања историјског смисла законског текста да би му се признао један еволутивни и један објективни смисао. Поред свега тога механизам правне примене није тако једноставан, нити се због тога сме тврдити да је најзад изнађен камек мудрости и да је процес тумачења закона тиме добио своје дефинитивно оруђе. Мислим да је много правилније схватити, да је процес усавршавања самога тумачења тиме ступио у једну нову фазу. Тиме нису сви остали методи тумачења изгубили своју важност, нити су дефинитивно укинути, а још је мање сигурно да су у будућности искључени још неки нови, рационалнији и оправданији методи, јер је процес тумачења увек био и остаје пре свега функција душевне и интелектуалне конституције човека, његових научених и стечених, а исто тако и саморођених могућности, где се, како нас учи модерна психологија, ништа не губи и где се све што је некад било таложи у нашој душезној личности са потенцијалном могућношћу да се у даном моменту појави и потисне у ретроградком смислу све оно што је новије. Ово чисто субјективистичко објашњење процеса тумачења и моменти који се у њему истичу имају изванредну и велику важност у пракси и примени. То правници практичари из искуства врло добро знају. Пре свега, по томе схватању, све оно што у једној одређеној средини код претставника правне примене у даном времену још није постало део њихове душевне личности, не може да потисне оне душевне категорије које претстављају њихову душевну и интелектуалну стварност. А то је једна појава изванредно важна када је реч о правној примени. Према томе, ни нови закони који доносе нова законска схватања и нове ситуације не могу одмах и аутоматски да спроведу овај унутрашњи преображај, а још мање могу то одмах да постигну нове научноправне концепције. Међутим је баш тај унутрашњи преобража