Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

9

божанским догмама и светим традицијама бивао је неиздржљив, кврге и окови такве прошлости бивале су у толикој мери тешке, да се сретства нису могла бирати. Кад виртуозна интерпретација и логицизам нису помагали приступало се тенденциозним корекцијама; кад ни то није бивало довољно приступало се мистификацијама и измишљањима. Ишло се дотле да су чињене претпоставке да у тексту пише нешто што тамо не постоји, чињене су намерне погрешке и фикције само да би се у смисао закона увело оно што је било нужно и потребио за нормалан развој друштвеног живота. Овакав напор судија у стварању новога права путем интерпретације ове врсте сматран је за то време као нужан и допуштен, јер су били у патању закони-светиње, закони у које се није смело дирати. Међутим после кодификације, а нарочито доцније када је механизам законодавне функције био усавршен и када су били створени услови нужни за обнављање права путем самих закона, када је принцип 1ех роз1епог могао лакше да се спроводи, изгледало је да је таква функција правосуђа непотребна и потпуно нелегитимна. Друштво је било изведено из ранијег укоченог правног поретка, отпали су били окови светих традиција прошлости, а што је било још важније закони су гарантовали једнакост, имовину и личну безбедност, у њима су била персонификована права грађана, они су били нлод дугих, крвавих и напорних борби за слободу. Зато није никакво чудо да је баш савремена Француска била земља у којој се по најјаче изражавао страх од ма чијег закорачавања у атрибуције законодавне власти, јер је њена територија у главном била поприште те тешке и крваве борбе за права човека и грађанина. И као што је за време старога режима краљевска власт љубоморно чувала за себе искључиво право да у случајевима сумње путем својих наредаба издаје обавезна тумачења, тако је и Револуција, у суштини из истих разлога, инсистирала на принципу да обавезно тумачење законских текстова припада искључиво законодавној власти, да је једино она позвана да им даје дефинитивно значење. Па ипак се овако стање ствари није могло одржати. Француски законодавац коначно је признао суверени карактер судског тумачења, пошто је искуство доказало да ни једна друга власт није способна да изналази и развија смисао закона при њиховој примени у појединим случајевима. То је била победа сгварности и повлачење пред реалним чињеницама. Еволуција права и кроз механизам правосуђа није се могла обуставити. Оаа еволуција лежи у самој природи ствари и она је условљена релативношћу правних појмова, о чему сам мало пре говорио. Процес тумачења закона нужно је носио у себи извесну стваралачку моћ. Наравно да она зависи од метода које се при тумачењу примењују. Мада је нпр. егзегетска школа у току XIX столећа изградила на основу својих метода један систем приватног права за који се слободно може рећи да је био савршен и да се тешко могло у томе погледу нешто потпуније замислити, ипак је на дан стогодишњице Сос1е сш1-а, у свом говору претседник Касационог суда рекао: „Судија не треба тврдоглаво да инсистира на истраживању каква је била, пре сто година, мисао