Бранич

8

„Б Р А Н И Ч"

дију као биће без душе и живота које је стављено у службу закона и које, попут Једног аутомата стављеног у покрет и дејство механичким путем, треба да пружи у сваком случају на један исто тако механички начин сигурно законско решење. Затим Русовљева формула о суверености као највишој моћи од које све потиче и у коју се све стапа, која ничим не може бити ограничена, која како он каже: „или може све, или није ништа." То је идеологија о свемоћи закона и законодавца, то је прави фетишизам закона. И у духу мојих малопређашњих тврђења већ сада можемо констатовати, да је у објективној реалности постојао читав низ факата који су оправдавали и условљавали овакву идеологију, да је она, другим речима, у каузалном низу догађаја из живота друштва и схватања људи била одраз друштвене нужности. Пре свега она је била логична последица чисто индивидуалистичког гледања на свет, које је резултовало из француске револуције и по којој се дубоко веровало да је такво схватање права о закону најсигурнија гарантија за муком стечене слободе, а да је таква гарантија најплеменитији и најнужнији закон међу људима. Она је затим била историјски потпуно оправдана, јер је требало ослободити човека из ропства средњега века, а кад је то већ било учињено најважније је било сачувати ту муком стечену слободу. Ова психоза је доминирала духовима онога времена, она је претстављала друштвену нужност н садржавала реалне вредности, она је, дакле, крепила такво схватање о закону и правосуђу и потискивала све лруге аргументације које су такво схвагање апсолутно доводиле у сумњу. На супрот овом догматичном схватању о свемоћи и апсолутној вољи законодавца, увек је постојао, — и пре и за време баш тога схватања, — у животу и у правној примени један сталан и виталан напор који је у пракси тражио наслона и директиве у његовој хипотетичној, а не у његовој апсолутној вољи. Као што је у области религиозних догми, које су по самој својој дефиницији биле установљене за вечита времена, постојао напор да се њихове неостварљиве наредбе прилагоде могућностима, што је створило казуистику, тако је и правничка казуистика била у сталном напору да текстове закона прилагоди друштвеној нужности, јер су и они, већ по самом начину свога постојања, увек били временски одређени и условљени. Сетимо се само римских претора који су кроз векове били душа правнога прогреса и који су смело уводили новине, стварали нове правне институције и као такви постали тип судије законодавца, тако да се и данас целокупно право обрађено у правосуђу назива преторско право. Све је то било створено на основу XII таблица и старога јиз ст1е, као што је и муслиманско право било створено на основу Корана, као што су и компилатори Средњега века на исти начин вршили корекције у канонском праву. Сретства да се ови напори остваре и да се изнађе излаз из једне ситуације створене законима у које се нијесмело дирати и који су често сматрани као светиње била су многобројна и разноврсна, а често по моралним мерилима и недопуштена. Шкрипац у који је друштво бивало доведено таквим