Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

7

Можда је сувише смело назвати овај феномен једном интелектуалном фата морганом, али таква компарација у сваком случају илуструје оно што ја у овом моменту хоћу да кажем. Тек што је "правна мисао успела да достигне и обухвати у свој систем сагледане, уочене и проверене елементе друштвених комплекса, који су у сталном покрету, преображавању и обнављању, а на друштвеном хоризонту, већ се појављују нове и увек нове контуре других још неуочених друштвених фактора, који већ самим тим што нису били узети у обзир неминовно модификују или ће модификовати стечене нравне концепције. И тако у једном повезаном и логичном низу тече друштвени а с њим и правни живот. Нису, према томе, само закони и његове статичне а апстрактне формуле, које су дело људи и самим тим као и све што је људско несавршени и никад дефинитивни, против којих војују факта из друштвених комплекса и односа, већ је и правна наука у свима њеним правцима наилазила и наилази на исти отпор факата и чињеница, које су је силом своје очевидности скретале другим и новим правцима. Када се таква нова факта тек почну јављати, онда се она обична схватају као изузетак. који по оној стереотипној логичној варци само потврђује правило односно владајуће правно схватање, али када су по неминовном историјском току друштвенога живота она бивала све обилнија и престављала стварност која се није могла порицати, онда су бивала схваћена, посматрана, објашњавана и увођена у систем познатих правних категорија. Према томе еволуција правне мисли уопште, а не само законодавства и правосуђа, иде за догађајима из живота друштва одакле црпи своја сазнања и овај феномен, који лежи у самоме бићу права и правне мисли, има за последицу релативне вредности самих правних схватања и сШвара широке могућности за иостојање супротности у иојмовима и оценама у области иравних категорија. Мени данас није могућно да улазим у детаљније излагање и аргументацију за ова тврђења. Примере нам пружа историја пра.ва у изобиљу. Али како је овде реч у главном о закону и правосуђу т.ј. о примењеном праву довољно је ако само са неколико илустрација укажем на чињеницу да су правна схватања у погледу на садржину, важност и домашаје ових фактора бивала и раније, а и данас чак, диаметрално различита и супротна. Пре свега сетимо се принципа Зпргета 1ех ге§18 уо1ип1аб. У њему је јасно изражена идеологија апсолутизма, а исто тако и јакобинског револугдионарства, која још и данас у многоме влада у правној науци. Интересантно је да је Револуција, која је у Француској срушила Краљевство, задржала главну карактерисгику ранијег схватања о закону и да је то схватање преживело монархију и продрло не само у републиканску интерпретацију, већ и у мозгове социјалиста па били они реформисти, били револуционари. Позната је Робеспијерова изрека: „У једној држави која има законодавство правосуђе судова није ништа друго него закон." А Монтескије је рекао: „Да је у републиканској владавини у природи самога уређења да судије морају следовати слову закона." Зато је у својим списима и идеализрвао су-